Босанска вила

1902. БОСДАНОКА ВИЛА 1902.

СОтр. 85.

Бр. 2

карије, врачарије и којекакве траве, па да бих знао да ћу три пута толико стећи, колико ти. Не могу ја то памтати, па ћу неком главе доћи са свога не знања.“ „Ама немаш ти, мбре, шта ни памтити“ опет ће газда, „то је, велим ти, врло проста ствар. Треба само да научиш неколико речи, а то је лако. Него, слушај! Кад дођеш коме болеснику, а ти се _ учини важан, затражи мало белога лука, чинију е водом и мало угљевља, а и сам извади неке траве, па мешај по води и за себе полугласно мрмљај ове речи: У вука четири ноге и пети реп, ЈУ вука четири ноге и

тетши реш ... = тако неколико пута, па онда прими паре ти иди... Ако болеснику не буде боље, неће му, вала, ни горе од тога бити!“ — заврши газда.

(луга се захвали и оде од њега, вртећи главом и непрестано понављајући: ЈУ вука четири ноге и тетшти рет... Еле, почне слуга тако лечити свет, па га послужи. сређа, те су му болесници, верујући у његове речи и молећи се Богу, оздрављали, а он се убрво прочује и поста славан врачар и ако се и сам чудио, од куд му толико среће. Прође неколико година, а он се обогати и већ намисли да једном престане варати свет, бојећи се да један пут и он не долија.

Баш у то доба, западе- његовом бившем газди једна кошчина од рибе у грло, па није сиромах могао ни лећи ни стајати, ни јести ни пити. Шта није чинио, да се спасе од напасти, али му ништа не поможе. Онда он брже позове тога „славног врачара,“ и не слутећи да је то баш његов слуга, кога је он био преварио, тек да му не плати ајлук.

(Стане се бедни слуга снебивати: како Бе он сада изићи пред газду, да и њега лаже, кад га је овај томе и научио, али немаде куд већ се упути у своје село, мислећи, е је сад баш долијао. Кад тамо дође, газда га не познаде, јер се ва то време много изменио: од младиђа постао човек, Почне слуга вадити траве, заиска чинију с водом, па оне траве потопи у воду, промеша и да газди да попије, а он полако, да га газда не чује, почне мрмљати: „У вука четири ноге м теши реп и Т. д.... = а газда, кад то чу,

"груну у смех, па од силног смеха истера ону кост.

из грла и повиче: уАма, ти ли си то, човечег! Па што ми се не казујеше О), ој“ — и газда се опет зацену од силног смеха. „Вала, газда“, рећи бе радосни слуга, „да сам ти се пре казао, још би ти та кошчина била у грлу, а и ко зна шта би са мном било, него, хвала Богу, кад обојици не би штете |“.

Тада се они као људи почасте добро, а слуга стече још више гласа. „Није шала“, говорили су, „ето са две-три речи истера човеку кост из грла!“

После овога, махне се слуга врачања, па се окући и ожени, те срећно проживи остатак живота, сећајући се често оних речи, којима је стекао ово што има:

У вука чешири ноге ш тета, рет.

Београд.

Забележио

Миодраг Ибровац.

Вел“ ара “~

Момак невјера.

[9

455

500)

22)

|!

Сарајву покрај безистана, Саграђена три нова дућана,

У једном се терли-диба кроји, У другом се бисер продаваше, У трећем се срма позлаћује.

У првом је гонџа Мехмед-беже, У другом је Пашић Усејине,

А у трећем дубБанлија Мујо. Ту долази племенита Ајка, Носи Ђердан, да се позлаћује. Кад је видла дибу сакројену, Говорила гонџа Мехмед бегу: „Дај ми, беже, дибу сакројену, Ево теби срма са ђердана.“ „Нећу, Ајко, са грла Ђердана, „Као ми је да у тебе није,

Већ дај лице да једном пољубим, Даћу теби дибу сакројену.“ „Нећу беже, не смијем од мајке, Питаће ме окле мени диба,“

Дође Ајка до другог дућана. Кад је видла бисер на кангалу, Говорила Пашић Усејину: „Дај Пашићу за грла бисера, Ево теби срма са ђердана.“ „Нећу Ајко са грла ђердана, «Као ми је да у тебе није,

Већ дај лице да једном пољубим, Даћу теби три гурбе бисера 2 „Нећу богме Пашић Усејине; Није шала три гурбе бисера, Питаће ме од куд су у мене, То мој бабо платити не може.“ Дође Ајка до трећег дућана, Па говори Муји дућанлији: „0, Мујага, да ми ђердан златиш, Шта ће бити теби захмедије 2“ „Шећу Ајко ништа захмедије, Само лице да једном пољубим.“ „Оједи Мујо, немој лудовати,

и а

Да ја хоћу да се лице љуби, Вољела бих дибу сакројену, Ил три гужве за грла бисера.“ Проговара Мујо из дуђана: „Ходи Ајко срму да бројимо, До сјутра ће бити позлаћена.“ Цура мудра ал се преварила, Ђердан скиде, у дућан упаде. Не шће Мујо срму ни гледати, А камо ли да ће је бројити, Веће Ајку руком уграбио,

Три пута јој лице пољубио,

А четвртом зубом закинуо. „Сад дај, Ајко, дати срму златим“. Ајка га је руком отурила,

И пред дућан, јадна, излетила. „Ајде Мујо, виш те не виђела ! Тако било и другој ђевојци, Која би се момку вјеровала“.

Из збирке Н. Т. Е.