Босанска вила

Стр. 36

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 2

Опака жена.

Српска народна приповијетка.

(о човјек жену врло опаку, па како би год он (704 хотио, она не би. А жена кб жена, јача је била од њега, па узела фурсат, Еле, они су имали кћер виђену: па момци кб момци, не гледају они — као прије — мајку, па да прссе ђевојку, већ нека му је дијспа, па макар не знала ништа. Тако су један по један долазили просци, све бољи од бољега; отац увиђа добре прилике, па ђевојку даје, али на против мајка не даје. А ђевојкаг — она слуша мајку.

Тако један пут запроси је неко у оца да јој мајка и не зна. Отац увиђа добра муштерију, па би ја рад био дати, али ако је он обећа, зна да му је жена обећати неће. Тако се он предомисли, те рече провиоцу: „Знаш шта јер ако је ја дадбудем, мати је не ће хтјети дати; па би најбоље било, да ти дођеш у кућу; ђевојку запроси, ја ко бива не ћу бити каил а жена ће је дати, па ћу и ја на пошљетку на то пристати.“

Како рекоше, тако и учинише. Гросац му дође у кућу, да испроси ђевојку: отац не да ни опрепелити а мати одма пристаде, најпошље ко бива, и отац отковрчи, те је и он обећа. Тада свадбу уговорише а пошље сватови ђевојку одведоше.

Дође вријеме да се и за ђевојком иде у походе, те отац оде; кад тамо њега дочекаше што може бити боље. Пошље, кад се вратио кући, хвалио. се жеени, како га је зет са свијем укућанима дочекао баш као што треба.

„Кени на једну драго а на другу јој хатор, што није она за кћери у походе ишла.

Пошље, до неколико времена кћер јој се породи, дијете бијаше мушко, а баби драго, није шала постала и она баба, стекла унуче, па се с њим понијела баш

као мачка с прапорцем, па све једва чека да оде кћери на бабине. Приредила је све што за дјетета треба а скуха и бабине, опреми се и пође у кбери. Путем је у себи кројила различите планове, свегбољи од бољега, како ће је лијепо зет с укућанима дочекати, и како ће јој мјесто бити. Али кад тамо, све се изврну друкчије.

Дошавши у зета, зет осоран све сикће, не да пуници ни опрепелити, — што год она реци, он јој поби, — док најпошље она поче плакати и у плачу себе клети, шта је дочекала. На то ће јој зет: „А каква си ти жена па си унијела нокте пред свог домаћина, па радиш како ти је драго, а њега си за се метнула, је лиг Еноти врата па очепи, и докле се год не опаметиш, да ми нијеси у кућу повирила !“

Пуница се виђе на невољи и очепи про врата плачући. Путем је свашто промишљала. Кад-год је сама себи одобравала а кад-год побијала. Сама у себи говорила је: „Шта ћу му ја, кад је као поноћ.“ А кад-год би опет рекла: „И ако је тупоглав, домаћин је.“ На пошљетку савлада сама себе, кад дође дома, стаде пред мужа и, сузним очима проговори: „Опрости ми! — Муж се нађе у чуду, те је запита: „Шта је теби жено 2“ Она му за све исприча и признаде да је гријешила, те моли за опроштење.

Муж изненађен том сретном појавом, из свег срца јој опрости и с њом се пољуби. Пошље се обоје опремише и пођоше у зета на весеље. За зета то бијаше још више изненађење. Након тога живјели су као што Бог заповиједа: жена се токоравала вољи свога мужа, а муж је био глава жени.

По причању г. Митра Михића, забиљежио: Сп. Ђурић,

Во даља

(956

„оХе,

69 као а

ИСТА

2275

с

=

ОДЈЕНЕИ ПРИКАЗИ.

Апепвје Мешетавв. — 4 атеро [25 БВаапх: Во5п1е- Не аеооттте. Раугу, аи фитеди аге да Ћемце (Фрота ие, 1900, 89, стр. 78. Цијена2%

Као што је некада било у моди, тридесетих го дина прошлога стољећа, да сваки пише о Иеточноме питању, — нарочито поводом грчкога уједињења, када су и звани и незвани рачунали да имају право говорити о буђењу јелинизма и обновљењу Византије, тако су од неколико година на овамо учестале и публикације о Босни и Херцеговини. И као што су не-

"ој

(оте,

када Французи били најплоднији у писању брошура и дјела о захтјевима Сократових и Темистоклових потомака, тако-и данас њихове публицисте и научници, равнога калибра и са свим различитих репутација, дали су се приљежно у писање и штампање свакојаких списа о Босни и Херцеговини.

Српски народ, који живи у овим двјема покрајинама, може им само бити захвалан на толикој почасти и пажњи, а радоваће се ако је ово њихово данашње расположење према њему искрено и пријатељско. То му даје разлога да почиње вјеровати, као што су некада многи одлични француски писци, књижевници, научници и политичари, нарочито у