Босанска вила

Отр. 421

Бр. 28. 1902. БОСАНСКА ВИЛА. 1902. крети брата и рече: — „Љубимче мој, пробуди се! и шапутао молитве. У полутами разабрах крај врата, Краљ задрхта... Сви се у Божјем страху згледаше. два човјека. (Оба су сједила на простртом огртачу. - — Брат те зове, пробуди се% — понови Сава. Ми им полако приђосмо. Један је био у зрелим гоКраљ уздахну. ИЛА а други у пуној младости. Онај старији при — Пробуди сег — и по трећи пут рече све- Носио је сваки час лимун уснама и исисавао сок. титељ. Хујање мора и јеку болесника прекиде плач | Краљ отвори очи и тихо прошапута: — Брате! Малог дјетета. Свети Сава загрли краља Стевана. = Само нам још то треба — рече онај. — Брате —- говорио је тихо краљ. — Бог ме млађи. — Зар није доста што нам болесни господари

је на твоју усрдну молитву повратио с далеког пута. Шта желиш 2

— Брате, — рече њежно архиепископ — отишао си, а нас у тузи и нереду оставио. — Архиепископ узе Радослава и приведе га постељи: — На овоме

остави краљевство

— Ја влашћу, скиптар, а ти молитвама благослов рече краљ тихо.

Радослав клече, краљ га благослови, а Сава пољуби. — Ево вам краља, слушајте га и љубите га, као мене — рече краљ властели.

Велможе повикаше: УКивио краљ Радослав !

—- А сад вас све молим да се удаљите, јер ја сам путник и не смијем дангубити.

Сви се разиђоше, сам краљ остаде са братом својим.

Кад евијеће унесоше у ложницу позваше краљу дворског проту и свештенике, који су чинодјејствовали, док је аркиспископ (ава болесног краља Стевана посветио у монашки чин и дао му име: Симон монах. Е -

Кад се чин доврши, позваше краљевиће и дворјане.

0 поноћи зазвони тужно звоно са дрквице и

јави грађанима да је краљ Стеван првовјенчани издахнуо на рукама брата свога, архиепископа Саве.

=

„Летјели смо по тами, а у тами се и заустависмо. Мјесто да сване и да угледам какву чаробну слику, ја чух страшни фијук вјетра и ужасну хуку ... Под мојим се ногама таласало. Не, ја више нијесам била у мору ваздуха. Под ногама сам осјетила чврет под, али тај се под увијао. Нијесам се усудила питати, гдје сам, јер сам познала грозну хуку, повнала сам бијесно узбуркано море, али нијесам била на стијени далеко од њега, већ на броду, на његовим ћудљивим леђима.

= Шта ли ћу овдје видјети; — питала сам се у себи. Вођ ми рече: — Шљедуј ми! — И ја пођох за њим... Спуштали смо се низ уске, клизаве степенице, онда доспјесмо у пространу избу. Са три стране стајале су постеље а у сриједи дугачка трпеза са двије клупе. Неки су људи лежали у постеЉљама и јечали. На столу је горео жижак и слабим зрацима освјетљавао само најближу околину. За сто: лом је сједио сијед свештеник, претурао бројанице

сваки час нешто зановијетају, него још и то недоношче да нам досађује.

— Шта ћеш, морамо трпјети — рече онај старији и загризе лимун. |

— Госпоштину да, али зашто да се трпи ова жена (Светитељ је рекао, да се пусти у собу.

— Светитељ много попушта простацима. Зато што она има двоје дјеце и што је болесна није дао да остане на броду, гдје су њени другови, већ је наредио да уђе у госпоску собу. Лијепо је то кад се неко смилује биједницима, али треба се и на нас смиловати, а и овим велможама који измучени болом, не могу заспати од женина кашља и дјечијег плача.

— Ко је она и куд путује; — упита старији.

= Ова женаг А ко би то знао. Чуо сам да је удовица. Кажу, да јој је муж био морнар, па је са неким бродом погинуо, а она сад иде родбини у Бар. Ну, ма како да је, није право, да нам досађује.

= А гдје је архиепископ 2

— Оног Свакако на броду. Знаш ти њега, обилази морнаре, храбри их и бодри, па онда загледа, путнике, силази често и у јазбину, да им притече у помоћ. (о

Док су се они разговарали, онај калуђер код стола, устаде, приђе постељи и стаде се свлачити.

— „Дамњане, брзо распреми постељу! — чу се од врата благ глас.

Онај младић устаде и приђе вратима, за њим устаде и онај старији. На вратима је стајао архиепископ (ава, носећи на рукама дјечка.

— Чујеш Дамњане, спреми постељу —- рече момку, који га је забленуто гледао.

= Постељу 2 упита момак. — Али нема ни једне празне.

= Мора се наћи једна!

— Не може, свети оче, све су пуне, само оца архимандрита, што је шразна, но и он се спрема на починак.

И зашста онај просједи калуђер, што се спремао да лдегне, стајао је у пола одјевен пред архиепископом. — „Лези, оче, лези! — рече му добродушно светитељ, а при том се освртао на све стране.

У средини, одвојена од других, са чистим шареним завјесама стајала је скромна постеља. Он је угледа.

== Чија је ово постеља2% — упита момка.