Босанска вила

Стр. 422

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902,

Бр. 28.

— Твоја, свети оче. Хоћеш ли да је спремим 2

— Да — рече светитељ... Олуга похита да испуни заповијест и док си оком тренуо све је било извршено.

— Ево, свети оче, отпочини и ти!

Али архиепископ мјесто да се сам спусти на постељу и да се одмори, положи дјечка и стаде му изувати обућу. Ови се упрепастише. Велможе се подигоше. И они, који су највише патили, заборавише на своју бољу, већ се усправише да виде величање у понижењу.

Светитељ се није на њих освртао. (Он распаса дјечка натопи му главу оцтом и исциједи му у стиснуте зубе неколико капи лимуна, па онда га покри и рече: — Дамњане, сједи крај овога дјетета и ако му буде горе дођи и јави ми. За тим прође крај жене, која је сјелила у углу на простртом ћилиму. Крај ње је лежала дјевојчица од три године, а на рукама је држала мало одојче, које је жудно гутало храну са мајчиних груди. Кад угледа светитеља она покуша да устане.

— Сједи — рече јој он — гријех је тако малом невинашцету отимати храну из уста за сујету људску. Оно ће зацвилити, а мене, ако не устанеш, неће забољети.

На један пут ми вјетар засу очи и ја их мора дох склопити, одјећа ми се вила, а лице ми оквасише капљице вала, који пребациваше брод. На све стране чуло се морнарско дозивање. Чврсто се ухватих за вођа, да ме који вал не одвуче собом.

— Страшно! — прошапутах.

Вјетар је урлао, а бијесни вали хитали су брод час на једну час на другу страну. Над би муња за час освијетлила гробну таму, видјели би старог архиепископа, како иде од једног морнара до другог соколи их, и помаже у трудном раду.

Опет муња за час освијетли небо, а послије ње настаде још страшнија тама и вјетар још јаче за-

урла. онда нешто пуче.

У том метежу чу се потмула шкрипа, па

Брод задрхта... настаде јаук и вика.

— Белика је катарка пала! Свима се из груди отрже глас ужаса.

Нов фијук вјетра... пуцањ и јаук.

— И друга је пала! — викну очајни глас.

Настаде час очајања и уништења... (ве се немарно предаде судбини... Брод је био остављен на милост бијеснога вјетра и он се титраше њим.

Морнари су јурили на све стране не слушајући заповијест старјешине. Из доњих соба путници потрчаше горе. Чуше се очајни испрекидани гласови.

— Ударићемо у стијену!

— Брод мора подлећи!

— Нема нам спаса !

— 'Треба се помоћи !

— Молите се Богу, молите!

у десници држао је крст!...

— У највећем метежу брод се затресе, чу се неки потмули ударац. Очајни јаук надвиси урлање вјетра.

— Провалио се брод!

— Тонемо!...

Настаде забуча и јаук. Људи су бијесно тамо амо трчкарали преко брода, обарали један другог и газили. Неки су из очајања сами скакали у море.

· — Муња сину и освијетли брод.

На сред брода између селомљених катарака на гомили мокрих исцијепаних једрила, стајао је архиепископ окружен гомилом сваковрсног свијета, који је кдечао и Богу се молио. гологлав. (н је био блијед и Дугом просједом косом играо се вјетар. Калуђер је уздигао поглед и обје рука небу, Он проговори. Море и вјетар као да заћуташе у тај час.... Све је било мирно...

— О Господе! Саслушај вапај твога најмањег слуге! Отклони гњев свој од нас, Господе! Покажи милост своју и поштеди дјецу родитељима и родитеље дјеци њиховој. А ја ти се завјеравам, о Господе, да Ђу за превелику милост твоју на првом комаду вемље коју ми покажеш, сазидати храм теби, о Господе, да се вијековима у њему слави и спомиње име твоје. И молим ти се Боже наш! — рече он гледајући у небо, али то бијаше миг свијету, јер еви прихватише 'и од. срца запојаше,

Кад народ ућута, калуђер узе крет, прекрети у ваздуху њим и рече вјетру, који опет поче бјеснити: — Во имја оца и сина и свјатаго духа, заповиједам ти да ућутиш! Ша онда исто тако учини знак крста над морем и рече: — У име свете тројице, свете Богородице, и свију светаца и угодника Божјих, заповиједам ти да се повучеш у своје дубине и да мирно и послушно пренесеш овај брод моме светом циљу. Од оне велике вреве настаде гробна тишина. Нико није дисао већ је са страхом и побожноћу посматрао светитеља.

Брод је полако пловио напријед. Вјетар умуче, а море се утиша. Тама се полако поче подизати и за неколико тренутака насмија се жарко сунце на море и брод који је стајао близу чаробне обале. СОветитељ је још увијек стајао на истом мјесту, окружен гомилом. (Он захвално погледа на небо, а онда се окрете народу и блажено осмјејкујући се рече: — Тамо испод оне дубраве подићи ће се манастир „Савина“.

Били смо на широком друму. Дан је био ведар, а тице су мило цвркутале из луга, који се пружао дуж друма. Ту се чула пјесма веселих косача и њихових

руковедачица. Слушајући пјесме дођосмо до раскршћа и скренусмо на лијево. Нијесмо дуго ишли, кад угледасмо гомилу људи. Ускорисмо кораке

и стигосмо их. Ја сам се много зачудила кад сам