Босанска вила

Бр. 23. ЈЕ“

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 425

онесвијестих. Кад сам себи дошла била сам на некој галији, далеко од града. Крај постеље, на којој сам лежала, стајао је акомо. Згрозила сам се кад сам га видјела, а он ми рече да се не плашим њега, он је истина, узрок моје отмице, али је био принуђен тако учинити, кад је видио како га одбијам и да његова од своје воље никад бити нећу. Његова галија путује у латинску земљу, тамо Бемо се вјенчати и кад се вратимо у Спљет, бићемо муж и жена. Нијесам га хтјела ни погледати. Он ме молио да му ма једну ријеч одговорим. али ја не само да му нијесам хтјела одговорити, већ нијесам могла издржати његов змијеки поглед, већ се окренем од њега. Он је Бутао и још дуго сједио крај моје постеље, док не дође неки момак и одазва га горе. Дуго сам плакала, док на пошљетку не заспах. Онда сам сањала чудан сан, сан који ми се можда никада неће испунити — рече дјевојка и уздахну. — Ша како си се ослободила тога гадног човјека“

— Кад сам се пробудила, чула сам озго велику лупу, вику и јаук. Уплашена усправим се у постељи. Учинило ми се да се горе на броду туку. За мало се врата од моје собице отворише и унутра јурнуше три човјека наоружана до зуба. Двојица су претурали по соби, а трећи шчепа ме и извуче на кров. Ту сам видјела ужас и дознала све. Људи који су ме извукли, били су гусари. Они су опљачкали наш брод, све оне који су се противили побили су, а мене и још неке заробили и пренијели на своју галију.

— А шта је било са Ђакомом 2

— Не знам. Никада га нијесам видјела. Мислим да су и њега гусари убили... Неколико дана пловили смо на гусарекој галији, док нас једног дана не искрцаше у латинској земљи. Ту сам била први пут продана. Шродадоше ме некој удовици, код које сам остала двије године. Послије двије године госпођа се једног дана испроси и крај све своје доброте похита да прије свадбе распрода све младе робиње. Тад ме купи неки великаш да му дјецу чувам. Код њега сам била три године и за те три године морала сам више пута гровне сузе прољевати. Онда господар умре, а мене трговци прекупише и доведоше овамо у лијепу српску краљевину, да овдје браћи својој будем као скот продана. О Исусе, је ли то љубав према ближњем!...

У том и момци уђоше под шатор и повикаше да се устаје, долазе господа да бирају робове. Сви устадоше.

— Зоја! — повика господар јасно. Дјевојче отрча. — Ево господине — рече трговац улагујући се.

=— Мислим да ће ти се ова дјевојчица допасти. Млада је а као што видиш и лијепа, па онда ти је вјешта у игрању, свирању и пјевању. А умије врло лијепо

вести, и друге послове радити. ЊКупац га прекиде: — Ја ћу већ видјети шта она умије. Главно је, да је лијепа. Рекох хоћу лијепу дјевојку за своју кућу. Не марим за ружна лица ни у господе, а камо ли у робова. За тим узе дјевојче за браду и ваповједи јој да га погледа у очи. Она поцрвење, али се усили и погледа га.

— Тако. Сад си већ љепша — рече. Допадаш ми се, јер си послушна. А ти, старче, зар немаш мало љешшу робу 2

Трговац се зачуди: — Зар неће твоје госпоство узети ту дјевојчицу 2

— Хоћу, али имаш ли још дјевојака 2

— Имам, господару. — Но та мала била је врло скупа, ја сам мислио да ћеш бити задовољан —- она вриједи много новаца па, ако ти се не свиђа.

___- Нијесам те за новац питао — рече купац дурновито. Ја је задржавам, а сад ми покажи још какву љепшу. Ако имаш какву црнооку 2

Имам — рече купац трљајући задовољно руке. — Бојана! — Настаде мала тишина. Трговац и по трећи пут викну: — Бојана!

У том се слуге појавише водећи Босанку. — Јеси ли заспалаг — Зашто се не одазовеш кад те вичеме — обрецну се трговац на дјевојку. Она је била блиједа. Очи је упрла у земљу, а сва јој је снага дрхтала. Њупац се трже и погледа у дјевојку.

— Овако лијепу робу још нијеси имао — рече трговцу заносно посматрајући робињу. Ову ћу задржати ма колико да кошта.

Док је он то говорио пунио се . шатор разноврсвим свијетом. Сви су прегледали робове и погађали се са момцима. Један старац из свјетине викну :. дадоднио си се, кир Агатоне, обје дјевојке купио је сињор Ровети. Мала Гркиња задрхта и подиже очи ономе кога назваше кир Агатаном.

— Ти си Грке — упита га она, а глас јој је дрхтао.

— Грк! — одговори он и приближи јој се.

__— Не волим да моје робиње с киме говоре! викну на њу Латинин.

Она се покуњи и повуче натраг.

=— Ја не знам зашто златар толико троши новаца, купујући робиње, кад их и онако код себе не задржава —- рече један човјек близу Зоје.

— Златар Агатон племенит је човјек —- одговори му други.

Ваља да неког тражи. —- Тако многи мисле. У тај се мах с поља чу жагор.

— Шта је тог — упита трговац момка, који утрча у шатор. — Не знам — одговори момак. Неки велики

господин иде овамо,