Босанска вила

1902. БОСАНСКА ВИЛА

Стр. 494 1902. · Бр. 28. град. Сад се надам да ћу опет добити доброг господара. = Не сви. А ти, сестро, јеси ли до сада била још који пут — Нег | продавана 2 — Видиш, Срби у Србији већином су ваше — Два пут — одговори дјевојка сјетно. вјере, и ако нијесу сви. Али у Босни има три вјере. — А одакле си Ваша, т, ј. православна, моја — латинска и богу— Из Босне — уздахну дјевојка. милека. — Из Боснег — упита дјевојче. А где је тог — Ти си Латинка 2 — Ти не знаш гдје је Боснар — зачуди се _— Не, само ми је вјера латинска. дјевојка. — Мени је врло чудновато то што говориш. Ја — Не. Гдје је тог не могу разумјети. Три вјере, а опет сви Срби. — Гдје је — рече дјевојка болно. — Тамо гдје — А воле ли сви отаџбину тако, као ти7 је срећа, гдје је рај, гдје је слобода! — очи јој за- — И више, јер кад душманин навали, сви сло-

пламтише, обрави се зажарише, а она се усхићено подиже. — Тамо гдје се горостасне врлети са небом љубе, тамо, гдје се шарено камење као мајско цвијеће провиди кроз дубину бистре ријеке! Тамо, гдје се на високим стјенама поносити двори подижу, а у дољи слободни ратари послују! Тамо, гдје у високом Купресу вјетрови држе свој збор а сиједа глава поносите Романије никада се не подмлађује! Тамо, гдје ђетићи радо за домовину гину, гдје гуслар гуди, а цуре уз пјесму коло воде, тамо је моја поносита отаџбина Босна!

— Нијесам за њу никада чула — рече дјевојче. — Али ваља да је лијепа твоја отаџбина, кад тако о њој говориш.

— О лијепа и прелијепа, као најсвјетлији алемски ђердан на грлу царске невјесте !

— Џа зашто си отишла из тако лијепе земље 2 — упита дјевојче.

— Заштог —- рече дјевојка и заплака се. — Сестро, не плачи —- замоли је дјевојче и скиде јој руке са очију. — Да сам знала да ће те

моје питање тако забољети ја те не бих ни питала. Мене је у срце дирнула твоја љубав спрам отаџбине. ( благо теби кад можеш о својој отаџбини тако говорити. — А зар ти не љубиш своју отаџбину !

— Јаг — Ше знам — рече-дјевојче. -— Ја о томе до сад нијесам мислила. Ја до сада нијесам ништа вољела, само бих вољела да видим матер. А земљу, вароши, волим док сам у њима, више и не мислим на њих.

а кад одем

— Српкиња више свега љуби отаџбину !

— Зар си ти Српкиња 2 — упита дјевојче.

— Да.

— Како то, па ти рече да си из Боснег

— Да.

— Џа зар у Босни има (Срба 2

— У Босниг — насмија се дјевојка. — Шта ти то говориш. У Босни су сви Срби, јер је Босна српска.

— То нијесам знала. Онда си и ти наше вјере 2

= Не.

— Нег — взачуди се дјевојче. — Како тог Та Срби су грчке вере,

жно похитају да је грудима заштите !

— Па шта вас веже кад вас вјера дијели 2

— Језик, наш лијепи бисер језик !

„Дјевојче слеже раменима, као да хтједе рећи да то не разумије

— А јеси ли одавно од куће

= Већ три године — рече дјевојка и уздахну.

— Светро, — поче дјевојче умиљато — ја ти испричах свој живот, ајде повјери и ти мени свој. Можда ће ти то олакшати бољу. 5

— Ја сам се родила у Лијевну, отац ми је био трговац, али он је давно умро. Имам старијег брата, он је свештеник. Ја и мати живјеле смо у његовој кући. Кад ми је било осамнаезт година зажели мати да још једном види своју браћу. Мати ми је Далматинка, родом из града пљета, а браћа су јој богати трговци, који имају своје галије. Брат нас са добрим људима испрати ујацима, а они нас дочекају као мало воде на длану. У гостима остадосмо цијеле зиме,

У кући мојих ујака долазио је неки опак човјек, звао се Ђакомо. Он је био чувен са свога богаства. Тако нам прођоше месојеђе и дочекасмо покладе. Цијеле бијеле недјеље ишле су образине улицом. А на покладе нико не остаде код куће, сав је град изашао на тргове и море. Па и ја са ујнама изађох.

Ишла сам са ујнама весело, гледајући шарене образине, кад нам приђе једна старица са неком маском. Она викну старију ујну и поздрави се са њом. Ујна ми пришапну да је то “Њакомова сестра, а она маска до ње, то јој је кђи. (тајали смо тако подуже у разговору, док нас старица опомену да пођемо даље. Ја на моју несрећу, пођох са том дјевојком и ако ми је срце стрепило. — Кад смо већ подаље измакли ја је озбиљно опоменем да се врати. Али се она некако чудно насмија и повуче ме напријед. Ја се љутито истргох и окренух да се вратим. Али ме у тај мах двије снажне руке шчепаше и понесоше.

Нијесам имала кад ни вриснути, За часак обрех се на чамцу, који се отисну од обале. Хтјела сам скочити, викати, али ме два човјека под образинама притиснуше натраг и ја цосрнух. Они ми бацише неки густ покривач преко главе и ја се