Босанска вила

Стр. 442

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902. |

Бр. 24.

— Пре пет-шест недеља — одговори управитељ. — Били смо у Неготину. Дали смо неколико представа, али нам је посао тако рђаво ишао, да смо се тешком муком таворили, Баш у то време добијем из Градишта, од једног гостионичара, веома примамљив позив. Дамо у Неготину опроштајну представу, па се једва докотурамо до Радујевца. Мислио сам: да у Радујевцу дамо једну представу, колико да истерамо путни трошак, па да се одмах кренемо лађом за Градиште Али какав малер! У Радујевцу нам падне на каси само 14 гроша, дакле ни толико, колико нам је требало да платимо механски трошак, Шта ћемо сад“ Радујевац је мало место; у њему је свега пет-шест чиновника, од којих се ни у ком случају не можемо већем приходу надати, а у Градиште нам треба одмах путовати, јер ћемо иначе место изгубити! Скуппсмо се, после представе, брижни и утучени око једнога стола, потрошисмо оно мало злехуде вечерице, па се вајкасмо и уздисасмо, да би се и камен расплакао! У томе приступи нашем столу један диван и племе-

нит човек, један великан, један патриота, један избавитељ наш, један... = А ко је то био% — пресекох му реч,

само да бих прекратио то набрајање његово. — Полицијски комесар, уважени господине! Један ве... — Полицијски комесар

— Да.

— Јамачно вас је позвао у друштво ва свој астал2

— Не!

— Или вам је, међу друговима својим, скупио путни трошак.

— Не!

— Негог2

— Протерао нас је, уважени господине!

— ротерао2г! — повиках у чуду и

скочих са столице.

(Сви се око астала узеше грохотом смејети. И ја прскох у смех.

— Да, протерао! — одговори управитељ. == И то је бида једна тако дивна идеја тога племенитог и уваженог господина комесара, да смо јој се сви до црне земљице поклонили.

— Али ва име Божје како сте се могли једном таквом предлогу клањати 72!

— Са свим просто, уважени господине, „Довволите само да вам испричам.

Слегох раменима а управитељ настави:

— Дакле комесар приступи нашем асталу, повдрави се са нама и изазва мене на страну. „Чини ми се ви сте управитељ ове поштоване дружинег“ упита он. „На служби, „Дозволите ми, г. управитељу, да говорим са вама без икаквог увијања. Ви сте, с друговима, у неприлици. Пазар вам је вечерас врло слаб био и сад не знате шта да предувмете. Је ли тако2 — „На жалост, тако је!“

господине“, одговорих ја.

одговорих скрушено. „Лепо!“ продужи племенити комесар. „Ја сам вечерав премишљао од сваке руке како да вам помогнем и пронашао сам само један једини начин. Сад треба само још ви да пристанете, па је ствар свршена“ — „О!“ повиках ја, „ви веб у напред имате мој пристанак“. „Али је тај начин прилично сумеђутим ....“ уве вамуцкивати комесар. „Ма како да је суров,

ипак је лепши, но да овде сасвим пропаднемо,“

ров... не изгледа лепо...

одговорих комесару. „Као што видите“, рече он, „овде нема изгледа да ћете моћи што учинити. Овде има неколико чиновника, али је то све сама сиротиња. Кубуре као ђаволи. Да бих вам, дакле, помогао да одавде одете у које друго место, где ви желите и „Ми би желели отићи у Градиште“, рекох брзо. — „Добро. Да би дакле могли отићи у Градиште, ја сам се решио: да вас протерам !“ „Да нас протерате!“- повиках а кавана се стаде окретати око мене. — „Да, да, да вас

где се надате да Бе вам боље ићи“.

протерам одавде у Градиште“, рече комесар озбиљно. „То је једини начин да добијете бесплатан подвоз до Градишта!“ — Мени се стаде ведрити пред очима. Одмах сам појмио племениту намеру нашега избавитеља. До душе тај „начин“ комесаров није био баш тако примамљив, али зар ми је у оној невољи било још до бирања: стати ма да се мој урођени понос бувио противу таквога „начина“. — „Даклег“ упита он. „Али то је веома оригинално!“

Морао сам дакле при-