Босанска вила

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 443

Бр. 24.

одговорих корсем устежући се. гинално, али и практично“, одговори комебар. — „А како мислите то извршити»г“ угитах. — „Сасвим просто. Узећу нас на протокол; затим ћу вас прогласити ва мангупе,“ — „Господине!“ узвикнух ја увређено. „Немојте се дерати, но ме елушајте и то нека међу нама остане, иначе дижем руке од свега,“ рече он љутито. „Дакле прогласићу вас за мангупе и донећу решење: да се као скит_ нице без занимања. протерујете у Градиште“. —- „Алџ ми нисмо без занимања, господине: Ми смо уметници. Ми смо чеда Богиње Талијеј“ рекох ја гордо. — „Онда нека вам Богиња Талија плати лађу до Градишта“, одговори љутито комесар, па хтеде отићи од мене, Ја га задржах. „Отојте, господине!“ рекох му. „Многу смо горку чашу у животу испијали само да послужимо на ономе божанском попришту, на коме се поштује љубав, правда, истина и врлина, па нека и ту најгорчију испијемо. Ми пристајемо. Дакле шта треба да радимог“ — „Дођите сутра к мени у канцеларију. Ја ћу написати шта треба; известиђу општину да вам изда таин, па ћу вас у пратњи једнога жандарма протерати у Градиште.“ — „А шта ће нам жандарм 2" „Да не побегнете! Тако закон прописује. Али да ваб не би жандарм кров Градиште до среске куће пред собом гонио, ја ћу му издати нужне наредбе и даћу му једно. писмо на једног мог пријатеља, среског писара у Градишту, који ће вам даље на руци бити. А сад идите за ваш абтал и веселите се, Ви сте вечерас моји гости,“ Благодарио сам комесару како сам и колико сам умео. Он ми је пријатељски стиснуо руку и вратио се своме друштву. Ја сам мојим колегама саопштио одлуку комесарову, и пошто сам им све потанко објавнио, они радосно дадоше свој пристанак, или смо и певали смо до миле воље. Доцније је и комесар са својим друштвом дошао за наш астал, те смо се прилично дуго веселили и благодарно на комесара погледали. (утра дан све је било брво свршено. Он нас јеј саслушао на протокол, затим нам је саопштио решење, којим нас:

као скитнице без занимања протерује у Гра-

„Јесте ори-

диште. При поласку гурнуо ми је у шаку две банке на трошак и око подне ми смо већ

_ пловили лађом за Градиште. И сад, уважени

господине, реците ми по души: јесам ли имао право што сам тога комесара, тога нашег избавитеља и добротвора назвао најдивнијим, најплеменитијим и најузоритијим човеком на свету #

— Одиста сте имали право, господине управитељу, — одговорих. — Само не могу довољно да се начудим: како му је тако сретна и тако оригинална идеја на ум пала!

— Ђеније, уважени господине! — уз. викну управитељ одушевљено. — А ђенију свашта на ум. падне! Нека ми је дозвољено да томе ђенију, томе најдивнијем, најплеменитијем и најуворитијем човеку напијем и овом приликом једну здравицу у име моје и у име мојих благодарних другова,

(Ови поскакаше на ноге, па, наравно, и ја, Јулка брво навуче свој „фигаро“ а онај реквизитор у хавелоку претури у хитњи једну шољу с црном кавом.

И управитељ отпоче здравицу. Говорио је дуго. Поменуо је Папина, „који је пронашао пару; Шварца барут“ ; Франклина, „који је пронашао елек-

„који је пронашао

трицитет у виду жабе,“ па чак и оца Ноја „који је пронашао вино, тај напитак, тај божански нектар, којим је дивни Ганимед служио богиње на Олимпу. А та је виног Истина! Јер ву још стари Латини рекли да је та ушо уегтав! Да није вина не би било ни ове истините здравице!“ Затим је с ГПанимеда прегштао на комесара, који је пронашао прогонство „или боље рећи сургун“.

— Да, да, госпођице и господо! — дерао се управитељ. — Сургун! То је права реч! То је силан израз. Замислите: Сургун! Живео наш: племенити избавитељ комесар из Радујевца и његов проналазак: сургун!

Повле здравице дошло је опет оно „многаја љета“ у мешовитом хору. Али сада ми се учини да је много хармоничније, но први пут. Одмах сам приметио да је онај „божански нектар“ ме дејствовати,

управитељ почео прилично на