Босанска вила

Стр. 444

1902. БОСАНСКА ВИЛА. 1909,

Бр. 24.

— Чаше ваввечаше, Марина се куцну са мном и тако ме значајно погледа да ме свега жмарци прођоше. Јулка свуче „фигаро“, куцну се са мном и довикну ми „ргоз!“

Затим се почеше низати здравице махом упућене на адресу моје маленкости, (Ове су вдравице биле пропраћене неизбежним „многаја љета“ или оном бекријском песмом: „све бриге на страну, нек нови их враг!“ Између сваке здравице отпевана је или рецитирана по која пијеса из богатог репертоара свију позоришних путничких дружина „да би било ипак каквог програма или, као што ми велимо, орфеумске забаве, у овом нашем милом друштву“, рече управитељ.

Док вам могао да се борим с „божанским нектаром“, ја сам уочио овакав програм:

1, Мика и Гута отпевали су оно препотопско: -

„Скини с плећа пушку шару“....

2, Вдравица и „многаја љета“.

3, Гута је одекламовао „Велске Барде“.

4, Здравица и „све бриге на страну“...

5, Марина и Јулка певале су песму из комада „Први састанак“:

„Раздрагано срце, Игра ми у груди, А у срцу смерна Песма ми се буди. Па нека је, нек се буди, Та чути је неће, Оно моје дивно Красно љиљан цвеће!“

6, Вдравица и „промисли се па пл“...

', Управитељ путујућег друштва одекламовао је Змајеву „Песму о песми“.

8, Вдравица и „многаја љета“.

9, Марина је отпевала, погледајући на ме:

„Море ми је љубав твоја“...

10, Здравица и „напуни пехар понуди све к.

11, Кад се Добрица, као бесомучан, продера — из Петефијевог „Луде“

„Омирите се! Скин те ми се с врата! У послу сам журити се морам! Бирам зраке врелог сунца,

Плетем бич!“....

мене као да неко удари бувдованом по глави, Нисам ни чуо здравицу под Мт. 12, нити Јулкину „соло-песму“ из „Максима Црноје-

вића“ „Еј пусто море! Еј пусти вали!“ Загрлио сам једном руком Марину а другом Јулку па сам се дерао као суруџија, „Божански нектар“ докусурио је свој посао. (ве се изгуби у граји, у диму, у магли... Марина се диже па навдрави дирљиву здравицу својим упорушеним идеалима“ —- не оним Богобоја Атанацковића — и узе тако својеки плакати, да је Јулка свукла свој „фигаро“, бацила га на клупу, наслонила главу на моје раме и почела се сва трести од плача. Чак се и мени ражали те обрисах две-три суве које потекоше испод мога цвикера.... Онај штатиста с хавелоком препираше се с управитељем „о својој тажи, коју није примио и не памти кад“: Добрица је набио Гути фес на уши а Мика навукао преко свога реденгота Јулкин „фигаро“ па се заценуо од смеха. Док је управитељ непрестано наливао чаше и наручивао каве, ја сам већ осми пут пио с Марином и Јулком „брудершафт“...

Шта је даље било верујте ми на поштену реч — не внам....

Кад сам се пробудио ја сам лежао у механској соби у кревету, потпуво свучен. Глава ми је бучала и нешто ми се чисто мућкало у мозгу. Устао вам и отворио провор. На пољу је сунце дивно сијало а струја Небо

На оближњој

чиста, мирисава ваздуха испуни собу. је било бистро као кристал. липи шева је весело цвркутала. (ове је било пуно свежине и мириса. Брзо се обукох и погледах на сахат. Било је равно 12 сати. Богме сам ја прилично одспавао! помислио саму себи и изашао у ходник, да механџију дозовем. Механџија изађе преда ме смешећи ве. Ви се жестоко успавасте! — рече.

— Ја. А где је Милованг — упитах. =— Ено та у кујни, руча. — Дајте и мени да ручам, па реците Миловану да преже. Ваља полазити. Збиља, је ли Милован оправио точако — присетих се упитати,

— Јесте још од јутрос.

— Добро. Дајте ми да ручам али пре свега донесите ми рачун.

— Одмах,