Босанска вила

__ Бр. 24

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1909.

Стр. 445

Ушао сам у механу и сео ва онај ноћашњи астал. У механи пије било ни живе душе. Чак није било ви оних чаршава, ни оних летава, ни дасака, ни буради онде, где се још синоћ налажаху опе даске, што значе свет,“

= Гле! — помислио сам у себи, — Мора

Општи да су се моји нови побратими и моје.

посестриме какогод погодиле са механџијом, па ће даље на пут, Доста им је овде било комедије.

Механџија не донесе рачун.

— А где је поворницар —- ипитах га.

— Диглисмо је господине.

— Дакле неће више бити представа 2

— Неће.

— А где су глумци2

— Отишли су.

= #09! — отегох вачуђен. — Кад%

— Јутрос.

— Куда»

= Бог би их знао!

—- А глумицер — упитах са страхом јер сам посигурно очекивао да ће ми механџија одговорити: да ву оне остале у „валогу“.

— Зар и онег

= Јес и оне.

— А рачун њихов7

— Све су ми платили до паре. Још су најуили двоја кола за себе и ствари, па су оташли певајући.

— А откуд им новаца 2

— ШЏа они ми рекоше да сте им ви дали. Хвалили су вас од неба до земље.

Умал нисам у несвест пао. Руке ми се охладитпе, грло ми се стеже и ја једва про-

муцах:

Ја сам и заДајте ми ручак!,..

Механџија намигну на ме и оде по ручак а ја одмах извукох новчаних из џепа. Ужас У новчанику је остало само неколико банака, а синоћ их је било прилична гомилица ..... Оборио сам главу и дође ми чисто да се заплачем. Сирота богиња Талија!.....

"Рачун мога механџије био је прилично папрен, Да нисам имао још нешто новаца у мојој путничкој торби — што сам увек остављао за сваки непредвиђени случај — ја бих морао остати уу залогу“ код механџије,

_ место Марине и Јулке,

Механџија ми донесе ручак.

— Јесте ли ме ви ноћас до собе отпратилиг = упитах га,

— Нисам, господине, Отпратили су вас управитељ и Марина, Они ми рекоше: ми ћемо одвести у собу нашега драгог пријатеља и

побратима, па ћемо га и у кревет метнути,

= Добре душе! — уздахнух из све душе. И јесу добре, господине. Тако ву вас павили, као да сте им рођени брат.

— Баш им хвала! Ја, внате, онако...

мало... као човек....

— Т-хе! Шта знате! „Људи смо, свашта се дешава... – Ја

Драгомир Брвак.

Светосавска, ноћ.

Прича из српске прошлости

=— Мила. —

(Свршетак.)

чотаде мрак и ми опет полетисмо у бескрајност, На један пут нашли смо се у дворишту неког града, гдје се видио неред, а војници су трчали тамо и амо, Стријеле су прелијетале преко бедема.

— Туку се — прошапутах.

— Тако је — рече вођа и погледа ме. Ја опазих у његовом погледу неизмјерну тугу.

— Судбина немилостиво све гази. Опет се лије братека крв.

У том видјех како се врата на двору отворише и кров њих тихо и тужно изађе архијепископ Сава.

Светитељ тужно пређе двориште и попе се на кулу више капије.