Босанска вила

Стр. 446

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 24.

На кули се залепрша бијела застава, труба даде знак, застава паде, и опет се труба зачу, то се трипут понови. На бедему и испод града умукну све. Опсада и нападачи повикаше:

— Благослови оче!

(Он благослови и рече: — Чујте ме дјецо, што се дигосте на свога оца, законитог краља. Реците краљевићу Владиславу, да желим с њим говорити. Али нека се најприје закуне да неће учинити преваре и нагрнути с војском у град кад се мост спусти.

Између војника издвоји се млад јунак, у златном оклопу. Он се поклони и рече: — Свети оче и љубазни стриче, ја и моја војска поштујемо те и љубимо као светитеља, зато твој долазак сматрамо као знак Божје милости. Невјере ти учинити нећу то јамчи наша заклетва и моја краљевска ријеч.

Капија се отвори, мост се спусти а свети Сава уздахну и сиђе са куле. — За њим иђаше млад ђакон у ком познадох најмлађег краљевића Предислава. Сава је тихо ишао благосиљајући војску. Краљевић Владислав похита му у сусрет, уведе га под шатор и понуди да сједне, али он одби понуду.

— Сјећаш ли се, Владиславе, онога дана кад ти је отад на самрти лежао 2

— Ојећам се — одговори краљевић слободно.

— А знаш ли да се на моју молитву повратио с пута 2

— Знам.

— Џа кад се милошћу Божјом знаш ди на коме остави краљевство 2

освијестио,

— Стриче, зашто ме на то опомињеш 2

— Да се опоменеш очеве воље, да се опоменеш српске круне што је отац предаде законитом нашљеднику, првенцу своме, краљу Радославу; да се опоменеш да је он избраник Божји и очев.

— Знам шта би ми даље хтио рећи. Добро се опомињем очеве воље и његових пошљедњих ријечи. Али, веруј, свети оче, мој отац не би оставио круну Радославу, да је могао увидјети како је у Радослана срце слабо и како влада њим гнусна Гркиња,

— Зато га српска земља неће за краља, до неколико плаћених слугу. — Отриче, сјети се неправде коју учини по савјету опаке Гркиње. Зар не упропасти многе домове2

Грци народ гуле и гњаве, пунећи своје шпагове крвавом народном муком, а све због те проклете

Гркиње.

— Доста је било њене силе, сад невоља. иде редом. Народ и војска уз мене је, — Слобода нам се опет смијеши !

Архиепископ је тужна лица ћутао док је краљевић говорио, па онда отпоче:

— Ја сам дошао да те замолим у име све српске земље, у име Бога, братске крви и свете сјени

гову главу.

вашег родитеља, да се прођеш ове војне и да пред свом војском признаш Радослава ва свога краља.

— Стриче, тако ти милости Божје скини с мене ту тешку молбу, јер је не могу испунити.

Свети Сава одмахну руком.

= Праштај, преклињем те! — рече краљевић и паде на кољена. (Ово што чиним, не чиним за себе већ за српску земљу.

Светитељу, ти говориш како би требало да је; а заборављаш, да је тај исти краљ презирао твоје савјете, а његова те Гркиња немило вријеђала.

— Па кад ја старији праштам, зашто ти, млађи, да си толико упоран — рече светитељ. — (јети се, да те гледа отац са неба!

Краљевић се промијени у лицу, али оћута.

Настаде тишина.

— Пошљедњи те пут питам: одричеш ли се круне 2

Краљевић се поносито исправи: — краља Радослава питала је властела и народ: одриче ли се несрећне Гркињег Он је одговорио: „Никад!“ Тај исти одговор дајем и ја теби.

— Ако је од Бога то што ви радите, онда нека буде воља божја!

Краљевић је ћутао. Сава му се окрену са ријечима: Кад ме не можеш послушати у томе, а ти потпиши овај пергаменат.

— Учинићу, јер знам да оно што ти тражиш није против Србије.

За тим изађоше обојица. Трубач даде знак, а војвода узе пергаменат, попе се на камен крај шатора и отпоче читати: — По Божјој милости Владислав Неманић ЈП., краљ Србије, Дтоклеје, Далмације, Затумља, Дардамије, дајемо сваку слободу збаченом краљу Радославу, да са својом краљицом тч којим тоће од својиш дворјана, смије тчваћи из града и оттутовалпи из сртске краљевине, куда му је воља. Још забрањујемо да нико не смије намијети какво зло шли увреду краљу, краљици или њижовој пратњи. Ко би то учинио, казниће се а клетва артистископа Саве талшће на њеКраљ Владислав. — Писар Ранко-

Војска повика: — Њуивио краљ Владислав! ивио архиепископ Сава!

Шред вече изађе из града краљ Радослав са краљицом и пратњом. Војска их је мирно пропустила. Оеветничку руку није задржала краљева казна, већ проклетство архиепископа Саве.

Те ноћи опраштао се архиепископ Сава са својом милом отаџбином. Но прије зоре јеромонах Арсе-

_није постаде архиепископ српски. Кад је свијетло су-

нашце пољубило звоник града Шауна, изађе стари архиепископ Сава кроз градску капију и оде далекодалеко од своје миле Србије.

»