Босанска вила

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 452 Бр. 24. да га нека невидљива свјетлост озарила, тако ми је „Нас једине сунце грије“ овог јутра изгледао свијетао и величанствен. „А око нас свуд је тама!“

Он приђе дјеци и поче им причати о светом Сави — Је лиг —- рече вођ радосно — Зато сам

српеком добротвору и гросвјетитељу. Са каквим је одушевљењем говориог Образи су му се зажарили, а око пламтило силном љубављу. Ну, и ако је ријечи низао, као дробни бисер, опет није умио ни пола рећи о оној слави, моћи и величини, коју сам ја видјела. — Суве ме облише од радости. И ја кроз сузе глодах њега, а он узвишено прича о светитељу, чији лик виси више његове главе — и гле! лик се раскдопи. — Учитељ и ђаци надахнути светим осјеЋајем запјеваше:

„Ускликнимо с љубављу,

Оветитељу Сави!“

А светитељ се наднио над њихове главе и бла-

_ жено смијешећи се благосиљао је дјецу и учитеља.

су >

Нестаде школе и ми се на један пут нађосмо на врх кршевитог краја. Били смо на врх оног пле- менитог стијења, на коме сам прије видјела јунака како стражари. У дољи су цвјетали лимуни и поморанџе. Море се о окуке разбијало. Испод наших ногу витлаху се облаци, а ми смо стајали озарени свијетлим сунчаним зракама.

„Све је облак притиска. једнако, | „Свуд се чује јека и грмљава,“

„ОвУд испод нас муње сијевају,“ „А нас једне само сунце грије,“

Говорио је усхићено вођа, лице му се зажарило, а из ока му је сипао понос.

А ја му и нехотице одговорих

и одабрао ово мјесто за вјечито боравиште. Видиш, ту ја станујем и са овог виса мотрим на све Српство, па кад опазим, да ко заборавља свој род, да пориче стару славу и јунаштво, мене заболи, љуто заболи, много више него да све ово камење оборите на мене, — То је моја кућа! — Он ми показа на врх виса малу капелу.

Глас пушака и јунака“

„Гдје Ђе љепше одјекнути 2“

Упита ме он.

= Ловћен! кликнух ја.

— Погодила си, рече вођ смијешећи се. ја сам — Владика Раде — рекох избуђено и стих се на кољена пред светом

== А, спусјенком цара-

· пјесника.

Он се божанствено осмјехивао.

— Буди увијек така: — рече ми благо.... и нестаде га. — Ја сам јецала.

На један пут врућ пољубац прену ме иза сна,... Била сам у својој постељи.

Кроз отшринуту завјесу продирало је у собу

блиједо зимње сунце, његова се зрака титрала по поду.

— Које ли је добаг — упитах сама себе.

— Џодне је давно превалило — одговори ми

благи глас мајке, која се наднијела над постељу и

пољупцима ме будила. Ја се опоменух свега, загрлим мајку, а кроз неколико дана вјерила сам се са учитељем.

ова ен Натурализам и његови главнији преставници у Русији.

— Дртице из руске литературе. —

(Свршетак.)

АИ

ја —-н

Писемскти (1820.—81.) приповедач о обичајима [љеса и веровању простог народа (Шлатничђа Ар“ЈЕ телђ“, „Болршина“ и драма „Горљкал судљбина“), 12 У последње време почео је писати романе из

живота интелигентног друштва, старајући се да стара и нова кретања друштвене мисли — што му чешће не испадаше за руком (Тисача душње, Вазбаламученое море“, „Вљ водоворотћ, Мљшане“, Масонљг и т. д) Даровити реалиста Писемски није се одликовао уметношћу при описивању и често би преувеличавао, описујући те или друге друштвене одношаје. Писао јен драме али без успеха. :).

Овдје увршћујемо и А. А. Потљтина (1829.)

тачно престави различна,

5) Окабичевски

год. о коме је доста опширно написано у 10. ев. „Кола“ (1901) год.

Г. Устенскли (1840.), један од најбољих приповедача простог сељачког живота. Благодарећи њему, народна се литература окренула у белетристично-публичну, која је ишла под руку с озбиљним изучавањем духовног и материјалног живота руског народа.

Међу савременим писцима, који су остали верни натуралном правцу морамо поменути:

Мамина ибиралка, који се рачуна као најбољи етнограф руски. У прво време писао је малене дечије причице, у којима је веома вашто схватио невину дечију душу. Данас пак поред лепих и добрих романа одаје се често на описивање разних руских покрајина, скрећући велику пажњу на етнографију појединих удаљених места.