Босанска вила

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 45:

П. Н. Шотатенко (1855. врло плодан писац, чији је неуморни рад готово прешао у легенду.

Као француски · Шонсон ди Терај тако и Потапенко у једно исто време штампа неколико својих _романа и није ни мало чудновато за што су му први радови много бољи од последњих. Међу бољим радовима поменућемо велики роман „Истинска служба“ •) И на „Шути кљђ славђ“ (Рускан Мателђ 1901. тод). У последњем раду писац необично вешто црта интересантан глумачки живот борбу за опстанак јадних а даровитих уметника и најпосле живот пун насладем радости, када си већ доспео до врхунца славе и среће. Последња његова драма „Лишен правњ“ изазвала је буру у критичарским круговима. Докле га једни необично хвале, видећи у његовој новој драми нову црту његовог таланта, дотле га други грде, пребацујући му да је нереалан и велики идеалиста. Ова му драма по сижету јако надичи на „Лев ппвегађјев“ — Ига. Инжињера Бориса Андрљевича због покушаја, убијства шиљу у Сибир и после двадесет година неописаних мука, невоље и беде он се враћа преображен, етдушом пуном неизмерне љубави мученицима и страдалницима. Застаје жену преудату, кћи га не познаје, цео га се свет клони. А онр Он презире пренебрегавање својих другова, спасава сиромахе при поплави, чини толико добрих дела, да постаје узор доброчинства, свима суграђанима. Кћи га заволи, жена жуди да се врати у његов дом, дају му почасно место —- он се одриче, јер вели да су живели и без њега а он иде где се надају његовој помоћи и жртвује све: благо, срећу и радост породичну и иде да се мучи и помаже онима, који га траже и жељно зову. Не може се рећи да оваких карактера нема, и да је Потапенкова драма нереална, али признати морамо да је писац мало претерао у описивању свога глаз: нога јунака. И сувише је мало таких „идеалних“ људи!.... |

СОтањукович — један од најбољих описивача плаветног мора и бурног окејанског живота. У његовим „Морескихљ разсказахљ“ 2) наилазимо чешће описа

тамо

који по својој лепоти, јавноби и стилистици надмашују.

чувене Лотијеве Причице. Читајући његове лепе причице, као да видите непрегледну пучину морску, покривену плавим небеским сводом, осећате дако љуљушкање пароброда, који се све више и више удаљава од обале, на којој су вас испратили еви драги и мили. Туга вам испуњује груди, ви бацате последњи поглед пут елаткога завичаја и сем малога облачка, који увија са свију страна родни вам крај, ви не видите ништа ... Све ишчезава сем страсне жеље и наде да поново видите место, где сте провели најсретније дане младости и детињства. Његова „Чапка“ није прича него појема, која успављује тихо и слатко као музика. „Калостан је факт, да нико од српских пре-

1) реведено у књижевној залруви. 2) Награђених другом наградом од Академије наука.

водилаца не преводи чувене причице даровитог Ста: Елоковича. |

Међу млађим приповедачима помињемо још Гмђ. дима, , Гославскаго, ЛОлло Љевбородну, Шлетцева, Буре нина, Рлналљевскаго,“ Телешова Вереснева, Пороштне и Брусанина,

Боборзкинљ' (1886.) који неуморним оком прат савременост, описујући најглавније промене мисли ђ свима друштвеним слојевима. Његове драме истичу се необичном популарношћу сред руске позоришн. публике.

Од песника, који остадоше верни натурилизм) поменућемо прво:

Некравова (1821.—771.). Поезија Некрасова јављ: се као веран лирички израз тих друштвених тежњј и идеала, којима је живело руска друштво у период) великих рефорама; њен тон и садржина 'одговарај; општем характеру савремене литературе, закључујући у себи мотиве публичне критике, идеале народне : чувену ЈЦедринову сатиру, =

А. Мамковђ (1821.—97.). Одликује се лепим пес мицама написаним на различне словенске теме. О;

већих радова заслужује велику пажњу његова дра

матска појема „Два мира“, која описује борбу хриш ћанства и јереси под Нероном. Међу његовим песми цама наилазимо неколико, посвећених српскоме народу

И. Полонскти (1820.—1901.) одликује се необичн« нежним и слатким лирским песмицама:') Одликује се плодношћу и опевањем озбиљних друштвених мотива Странци га радо преводе.

Тр. А. К, Толстој (1811.—15.) писао је лиричке песмице, баладе, |драме: „СОмертђ Јоана Грознаго“ Царђ Оеодорђ“, „Царђ Борисв“ и роман „Кназт Серебранеш. И дан дањи од свију руских песника Толетој се најрадије декламује. Његове повеће појеме радо чита прост народ.

Међу млађим песницима нема готово ни једно који би остао веран рускоме натурализму. Као што рекосмо раније свуда господари декаденство и изгледа као да је смрћу Полонеког умро последњи бард руске појезије. Готово нихада горе није стајала руска по: језија него данас •")

Од критичара, који храбро брањаху принципе натуралне школе убројићемо:

#7. Чернљтшевскаго, чији основни поглед на у метништво састоји се у томе, да уметништво обја; шњава живот, даје суд о њему и служе „учебникомт жизни“, Чернљпшевескти је мрзео естетику, презирао теорију „уметништво ради уметништва“ и тражио је да оно служи само насушним интересима.

Н. Доброллобова, који скрену пажњу само на та дела, која еликаху живот и одењиваше их не по цељи већ по предмету рада. Идеални уметник, — по његовом мњењу мора стајати на висини науке и мисли;

8) Многг су и на српски преведене. %) 1. и 2 свеска „Кола“ ва 1902. годину.