Босанска вила

бтр. 42

1902, БОСАНСКА ВИЛА 1909.

Бр. 8

гарски егзархат, 1891. и 5., Српско-турски рат 1876. г. у 4 књиге (које се сад штампају).

Због ових радова изабран је за почасног члана кр. срп. академије наука и руског археолошког ичсти-

тута у Цариграду.

У знак своје високе пажње Њ. В. краљ Алекеандар именовао је госп. Ђенерала Грујића прошле. године за свог почасног ађутанта.

= 5,

Кобац и стари врабац.

Басна.

4|/ то било. И тичице мале

(га На сва уста старог копца хвале: „Нек је проклет ко клевете слуша, „Слава копцу! Он је рајска душа!“ „Почуј, друго,“ једна другој кличе, „Јутрос ес гњезда паде једно тиче, „И заплака; глас се зачу слаби, „Ал чу кобац, па га одмах зграби. „Закукасмо, јер сви мнисмо скупа; „Пад ће кобац стати да га чупа, „Ал на срећу, он то није смеро „Ни једно му не повреди перо,

дате мати, „Опет натраг у то гнездо врати“ „Олава копцу!“ по свој гори јечи, И оре се од похвале речи:

Овуд весеље ситна срца жари,

„Већ га нежно као

Само ћути један врабац стари, „Што ти ћутиш 2“ упита га неко, „Ти о копцу ни реч ниси реко!“

А он на то: „А шта бих вам крио: „Отари хајдук, сит је само био“...

Београд. Милорад Ј. Митровић.

Мрвица филожофије. Приповијетка (0. Матавуља. (Свршетак.)

|

пе започе се кишом. Њеколико дана падала број је на махове, па поче трајно. Не застуди много, али влага дојади. Тада се потпуно настаних у кафани.

Најсталнији партнер бјеше њеки стари судија, човјек веома нервозан, бев и „мрве филожофије“. Бјеше их још двојица невнатнијих, које је и сувише лако добијао. Посматрајући игру, по њекад сам казивао свој суд, увијек опрезно. То ме је, ваљда, највише препоручило мајору, те ме једном понуди игром. И дотле се повдрављасмо у сусрету,а тада му се приказах.

Били смо једнаке снаге, — најбољи услов

да се вева одржи. Ув то, он је зацијело осјећао, да ми је мио.

Мало по мало, постадох му „неопходан.“ Дођосмо до интимнијег односа, те би ме корио, кад би се задоцнио, или кад бих изостао. Ја се опет толико ослободих, да често узех понављати његову омиљену ријеч: „Ке дијаволо, треба имати мрвицу филожофије!“ То ми пријеђе у навику, ту смо изреку толико

понављали обојица, да једаред чух гдје за.

другим столом њеко рече: „Ено се Мрвице

спремају за шаха!“ Чух послије и кафанскога, момка гдје рече другом: „Шах за Мрвице !!“

Послије игре, у сутону, нејрадије заподијевасмо разговор о стварима апстрактним, о појавама тајанственим, — најузалуднији, али наравима, као што бјеху наше, најважнији, најХегела, милији разговори! Он је наводио

' Бобертија, Еразма, чак и Нотрдамува и Сведен-

борга; расправама не бјеше краја!

Конте није радо шетао; из града готово никад није излазио. Једино му је кретање било од куће до кафане и обратно, а увијек је ишао сам. У потоњу, ја га почех пратити вечером, што је ивавивало чуђење међу пролазницима. Доиста се морало створити увјерење да ја имам велик, готово тајанствен утицај на старца! Ми смо често застајкивали у мета“ фивичним диспутама. Њеколико пута опазих

"да нас и његове кћери с провора посматрају.

Пред Божић опет настаде лијепо вријеме. Једном, у вечерњој шетњи по тргу, опавих да ме госпођица Славија упорно гледа. То се понављало на сваком сукобу, и то ме је наводило на смијех. Али сјутра дан кад дођох раније, на доручак у кафану, атекох му-