Босанска вила

Бр. 8

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 45

зичара, који ту никада не долажаше са једнијем мојим познаником. Овај нас уповнаде. Очевидно музичар бјеше нарочито зато доптао! У првом разговору са мном био је вушта учтивост, настојао је да ми се допадне.

Бјеше танковијаст, елегантан, њешто слабуњав у лицу, али веома симпатичан. Имао је особито лијепе плаве очи, мала уста и протегљасте, господске руке. Поријекла је био сељачког, из околине градске. Гимназију је свршио у мјесту, али већ као гимназијалац покавао је необичну наклоност ка музици, Стриц његов, каноник саборне цркве, који га је издржавао, постара се за времена да га и музички школује још онда. Псслије испита зрелости, стриц га отправи у бечки консерваторијум, одакле изиђе са најбољом свједотбом, те одмах доби мјесто учитеља музике у мјесној гимназији и мјесто управника грађанског оркестра, Већ је и компоновао њеке ствари, и грађанска омладина сматраше га као будућу величину. — Њешто од тога знао вам и по чувењу, а остало допуни ми он потанко, тога јутра.

— Шта ли то значиг питах се ... Након два мјесеца мога борављења у Х., тога младог човјека од једном обузе жеља да се повна са мном! Неће, ваљда, захтијенати да му ја код конта „проводаџишем 2

Више у кафану није долазио, али у сваком сусрету по граду, поздрављао ме је најумпљатије и измијењао би по коју ријеч са мном. Најзад једног јутра на обали нађосмосемион поче шетати ба мном. Био је узбуђен. Започесмо разговор о времену, о којекаквијем ситницама, па, на моје велико чудо, од једном, „с неба па у ребра“, музичар ми стаде причати почетак и сав тбк своје љубави према контесини (Славији, и то тако повјерљиво, тако потанко, као да бјесмо одрасли заједно, што само може оправдати страст, али свакако и њеки смјер! |

И ја га запитах, зашто то он мени казује, а он ми, без околишења, искрено, призна, да он и дјевојка дођоше „на срећну мисао“ да баш мене замоле, да утичем на старца, пошто је већ познато, да ја имам утицаја на њега, као нико други! И ватрено настави:

— Конте је заиста човјек племенит, без аристократских предрасуда, обожава своју дјецу, али, видите, он има једну манију, он се никако не може помирити с мишљу, да његова кћи може љубити њекога другога, равумије се, па ма друкчијом љубављу, сјем свога оца!

— Штаг Не вјерујете 2 викну М. на моје одрицање. Та питајте цио град, та сав свијет ана, шта је било са Еулалијом најприје, па са Аурелијом! Прије двадесет година, у ЕКулалију се бјеше заљубио њеки капетан ратне морнарице, наш човјек, властелин, млад, лијеп, богат! И дјевојка се бјеше њему свом душом одазвала. Нико не сумњаше, да неће доћи до свадбе, а двоје заљубљенијех најмање. Пошто капетан откри своју намјеру конту, овај је био пренеражен. Тражио је од просиоца њеколико времена до одговора, а то је вријеме испунио кукњавом, јадањем, чак и пријетњом да ће се убити! Нити се хранио, ни спавао, нити је хтио на очи њекога од родбине и од домаћих пријатеља, који су га, наравно и по молби дјевојака и по своме увјерењу, хтјели оразумјети. Ништа не хтједе чути, никакав други разлог није наводио, до јединијех, лудачких, манијачних узвика: „Не дам ја моје дијете никоме! Никоме! Никоме! Аурелија, срце моје, ако ти то учиниш, знај да ћу се убити! Дајем ти часну ријеч да хоћу, а ти знаш, да ја нећу погавити задату ријеч! ... Бар, још годину, двије, стрпи се, о томе не помињи, ако већ ЛИ падао је преда њу на кољена и љубио јој руке. Пошљедица је тога била, да се просилац удаљио, а дјевојка је дуго боловала, послије је хтјела у калуђерице, али и то отац спријечи. Цио град га је осуђивао, а он за дуго није излазио из куће!

нећеш да чекаш докле ме нестане!.

— Је ли то могућно! 2 рекох као за себе... Је ли могућно да Мрвици филожофије недостаје толико мала мрва 2

— Да, господине! додаде младић. Олучај је заиста невјеројатан, може бити, јединствен, али је истинит. Након три године, то се исто десило и са Аурелијом. Њу је искао конте Б. ваш суграђанин, такође имућан, здрав, лијеп, образован! Што да вам понављам исте ствари! Све на длаку било је и с њом, као и са ста-