Босанска вила

Бр. 8

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Отр. 47

. То је син славног књижевника. Он је оца свога наслиједио ;.. наслиједио је перо и просјачки „ЛИНЦ 659. О

ЕЗ ~

Приближује се ноћ...

· Повјетарац ћарлија удвострученом снагом, ваљда да. путнику поје на потиљак шешир, који му је лице сакрио. |

Момче од петнаест година | 12

Још му није ни једна бразда наружила | чело, још му нијесу науснице пробиле, али ако му у очи завириш, видјећеш мекупљен сав јад и чемер овога свијета .

Спа али се на маховину, а поред себе положио перо и просјачки штап. Дух му се шета по златној "травици, гдје никаква. ногоступа нема!....

·.. И погледа небу у висине, па је молиси

преклињао ноћ, која се лагано и величанетвеноспуштала.

замотана у свом црном плашту: | | — Ходи, да ме научиш писати крвљу срца мога! Кога је призивао 2 Не зна нџ сам. Ну, гле, како се блиста. у густом лишћу, како му се приближује све ближе и ближе, небесним свјетилом...

оевијетљена Није- то блиједи мјесец замотан у сивој магли — тао је жена:

А ко је та жена 2

Изгледа му позната, као да му се у сну. више пута. јављала,

О, како јој жељно погледа у очи!....

А да ли је лијепа 2

Он љепше никад на овоме свијету није видио. | Црна коса обвила јој вито тијело као какав густ | облак, лице јој блиједо, х из тога бљедила сијају очи, велике п тајанствене, у којима неизгорелим пламеном

пламти трка и ломљава хиљаду хиљада стољећа ! ...

(Он погледа у те тајанствене очи, па промуда: =- А ко си.ти 2 Е |

А она се наднесе над њим и рече:

уја сам ејен, која узастопце корача за тобом. Име ми је чежња!“

ла о

Тежња ; пррм а он, па жељно. пружи руке,

да је загрли.

Да!“

— О, онда тешко мени! Осјећам по даху, који ми душу сагоријева, да си ти то дошла мени 2

А за што си

„Ти си ме звао, а и за то, што си човјек!“ | — А за што сам осјетио тако ужасан бол у души, нада сам те угледао „дато, што. онај, који хође да се узвиси над

обизним човјеком, мора ЕН више, него обичан

човјек.“

— А зар ја то желим 2

— „Да! Ти хоћеш да те начим писати крвљу срца, свога !“

—- Па да ли ме можеш научити

„Могу, јер сам свемоћна. У Каћансковим пјесмама жива сам жеравица; у „акшићевој души пјесма сам бесмртна ; Радонићу сам дала кичицу, која је умјела у платво надахнути живот, а великој српској идеји ја сам тулаевођа ... Ја сам свемоћна, чујеш ли ме!... и појављујем се у свакојаком виду, па се данас им теби приближујем да-те надахнем: надахнућу најњежније осјећаје у твоју младу душу...“

И она спусти над њим своје свемоћне руке. Он

_паде на кољена, питајући је дрхбућим гласом:

— А шта бе са мном бити ако ме надахнеш2 (на се полако наге над њим, па му тихо рече: „То, што и ес воштаницом, која гори пред олтаром божанства. — истрошићеш се, нестаће те. То што и

"са звијездама, које неуморно облијећу око сунца, од

кога их раставља неизмјерна даљина... - — Па нашто ми онда чежња, жада никад ништа постићи нећу 2

„Ти не смијеш своја крила узалуд ширити, јер ако те не уздигну више сунца, узнијеће те високо; високо, над обичним и сведневним тричаријама !“

— .... Имаш право, одобри он снужден. — Ну, одговори ми још и на ово: Ако на тој кидљивој љуљашци дохватим висину коју сам желио, хоћеш ли ме онда оставити 2

„Не! Невидљиво, нечујно и неосјетно често ћу поред тебе корачати, али те никад напустити нећу

упамти, никад! Вјерно корачам уза те од колијевке

и корачаћу све до гроба.“ |

И кад му је то рекла, спустила се у густом и прном облаку, загрливши га објема рукама.... Пољупци њени сагореше му душу, сузе њене слише се са његовим ....па онда нестаде је из загрљаја .... нестаде је у њему самом...она је постала душа његове душе...

>

Вријеме тече, часе гоња, године се нижу за

годинама, а чежња га никако не оставља .., она је, што и он. Она му натјерива силна сунца, да му

освијетле црне ноћи: десница њена показује му шта је постигао... а испод тера његова лоттиш крв, разблажена топлим сузама...

Ењига његова тјеши ојађена срца; уцвијељеној мајци њежно сузе таре; сироте и убоге храбри и челичи; бездушнике у пакао вија — не презајући ни од чега, , · 3 Ну, гле! Послије толико година, када му се скоро остварише жеље, када је почео слободније дисати, а срце му бујније куцати, изгледаше му као да га чежња напушта...

Дјевојка, то примамљиво цвијеће, заноси га...

Умилне ријечи, несташна шала, коју није никад чуо, сада му одјекују до дна душе; веселост му се игра на ружичним уснама, а из усијаних очију пламти љубав, пламти...