Босанска вила

Бр. 8

1902. БОСАНОКА ВИЛА 1909.

врло тајно, јер Милан, сјем изгледа на сјајну будућност _и своје плате, имађаше само двије хиљаде дохотка, док сам ја имала наслиједити од фђеда приход од десет хиљада динара, коју бих своту добила само у "том случају, када би се за моју удају сагласили и родитељи. А они, опет, имају са свим други укус! Мојих пет сестара удале су се све за богате људе,

ја сам била најмлађа — сада могу рећи, најљепша и

најдража, те се очекивао какав милионер. Ја сам већ двије сезоне прошла, и, како су ме тетке увјеравале, пропустила сам толике добре прилике. Забављала сам се, и с одушевљењем сам се лијецо облачила, У моме понашању није било ништа неодређено, била сам свјесна свога циља, да нађем себи човјека, који ми се свиђа. Отац, мати, тетке, ујаци сви су били као бијесни тога ради —- једино их је тјешила помисао на милионера, кога сам требала наћи.

бар

И са таквим средствима, са таким сјајним изгледима

у будубност, требао је Милан да учини крај мојој.

каријери са своје двије хиљаде дохотка.

Била сам тада у гостима код неких својих пријатељица, близу Беча. Кад је био крај гостовању, отпутовасмо нас двоје сами за Беч. Пратилицу сам послала напријед кући, под изговором да ми спреми неку хаљину за то вече, а матери сам телеграфски јавила — да се не би плашила — да ће ме пратити један стари пријатељ наше породице. Да је тај „стари пријатељ“ био млад човјек, нијесам поменула, у депеши. На једној станици пред Бечом, Милан је изашао, јер ме је на станици очекивао отац, Код куће сам одушевљено причала о своме проводу у гостима, о свима људима, само о Милану не, а о нашем вјерењу није нико ништа ни слутио. Виђали смо се бар сваки други дан ма гдје, писали смо тајно једно другом ло два, три пута дневно. То је било ма гдје и ма на који начин. Кажем „ма гдје и ма на који начин,“ јер су ме ти састанци и та писма готово убијала. Имала сам неко предосјећање, да ме посматрају и да ми хватају трагове, па сам била ужасно раздражена и вазда у страху. Најзад рече Милан, да то већ не иде даље тако, и да ће он ићи моме оцу са свим семјело. „Не само сувише емјело,“ молила сам га „јер десет хиљада годишње -— увијек су десет хиљада.“

Он се сложио са мном и погнусмо главе, не бисмо ли измислили ратни план.

Требало је да Милан пише моме оцу, да му на сваки начин тражи моју руку и да говори с њим.

Њихов састанак била је моја инспирација сигурно погрјешка велика одмах у почетку догађаја; али ја сам била увјерена, да ће се моме Милану морати све дати, шта затражи. Друга је глупост била од моје стране, што му нијесам казала, да мој отац ништа не предузима на своју одговорност, и да се мој отац управо зове мати, отац и мати — ујаци и тетке.

Породица мога оца и моје матере била је веома

Стр. 49 зближена; а зближавали су се још већма у случају каквога савјетовања. |

Милан је писао моме оцу и обећао ми, да ће ме одмах извијестити с исходу. Међу тим моме оцу није било баш добро у јутру, није било ништа ни рђаво, али тек сам цијело прије подне морала обигравати око њега, те нијесам уграбила прилику отрчати до цвјећара и узети своје јутарње писмо. По ручку дођоше тетке и ујаци, и то ме баци у сумњу, да ту има нешто. Мати ме опет бјеше претрпала неким огромним радом за сиротицу, те тако чисто на чисто нити могох добити писмо, нити видјети Милана ни знати, како ствар стоји. У четири сата по подне позва ме отац. То је увијек подозриво, кад некога зову, а он је у оближњој соби. Дрхћући пођем у салон, отворим врата, и осјетих се као да сам ушла у казан пун врел: воде.

Отац је раздражено шетао по салону, мати је погружено сједила у једној наслоњачи, а дебели и јаки сродници с материне стране, па танки и дугачки

сродници се очеве стране, измијешани — викаху као бјесомучни. | Лорито — наш папагај, пјеваше неку досадну

шпанску пјесму са највишим тоновима, а Милан, мој Милан се бјеше наслонио. на једну столицу, блијед као хартија, мрачан и озбиљан, као према непријатељима. Милан је казао своје односе имаовне, и родитељи су му казали, да никада неће дати свој пристанак. На то им је он пребацио, да они то чине искључиво новца ради, а отац се за то нашао очевидно уври-

"_јеђен. Милан је мислио, да противу његових родитеља.

нико ништа не може рећи, пошто се за њих и претке њихове зна још од давних времена.

Нама су елутње биле тешке, и сад су почеле једна по једна да искачу.

(Све ми је изгледало ништавно и глупо. Приђем оцу. — Он стаде преда ме драматично и рече: „Јело, капетан Марковић рече нам баш сада, да ћеш ти напустити евоју родитељску кућу и сироте старе родитеље, да би се удала за њега.

То је био врло непријатан начин излагања саме ствари. Ја му рекох све што сам му могла рећи, молила сам га да се утиша и њежно му спустим руку на раме. Он је одби, направи се, као да му моја не-

"захвалност задаје лично бола и повика, да ме никада

више неће хтјети видјети, ја се могу удати, али он свога пристанка неће дати никада, никада — никада и Лорито, папагај, закреча: „Никада, никада!“

И за тим сви почеше говор на један пут, тесу неки чак окргвили Милана, е он хоће да ме баци у сиротињу, да ме руинира.

Он пође вратима, а ја за њим. Стигнем га и станем молити да остане, Подејеђала сам га на обећања, клела се, да ћу све оставити — а он сежурио даље и отвори врата. Ја узвикнем да га задрже, али нико се ни с мјеста не маче.