Босанска вила

Стр. 50

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1909.

Бр: 8

Ах, то је био страшан тренутак; знала сам, шта, ми је грозило.

Оде ли Милан из собе, из куће, од мене за навијек и увијек, онда ће с њиме отићи за свагда моја радост, нада, срећа, љубав и живот!

Шта је требало радити и шта сам могла радити 0 Нијесам дуго била збуњена — паднем у несвијест. Али што је било најгоре, никада дотле нијесам падала у несвијест, нити сам видјела кога другога у том стану. Нијесам знала какву Соју лица треба имати, треба ли да будем малаксала или укочена у тијелу. За сваки случај узвикнем: „Милане!“ — и прострем се по патосу.

Миеслила сам, да је то најбоље, па сам то и учивила. Милан се врати, узме ме у наручја, однесе на диван, не даде никоме да се приближи, већ само уздисаше: „Јело, злато моје, моја љубави!“

Дотле је било све добро, али није било довољно. Хтјела сам имати и својих десет хиљада, јер сам жељела угодно живјети са својим Миланом, и за то вијесам могла у томе моменту пробудити се. Једна је тетка казала, да сам пала у несвијест, друга је. порицала, јер нијесам била довољно блиједа. Пустим доњу вилицу, да ми виси, те сам ваљда изгледала као каква авет, јер један ујак рече, да сам и сувише блиједа. За тим пустим главу, да ми падне на груди, и климала сем њоме, док нијесам дошла плава у лицу. Отац је мислио да је то грч. Престанем климати главом и направим се укочена и крута, да је мати стала јадиковати. У ствари све сам их држала за будале, тако, да нијесу знали, да ли је то несвјестица, грч и ли хистеричан напад. Лорито заволи пошљедњу ријеч,

па закреча. „хистеричан напад, хистеричан напад!“ — да сам се морала смијати. Покушала сам да се смирим, покрила сам рукама главу, не бих ли сакрила лице, па се замислих и удубих у најцрње мисли о убицама, злочинцима, разбојницима и т. д. Али што сам се више мучила тиме, све сам се више морала смијати. Најзад манем све и почнем се смијати дотле, док моја мати не заплака. Она пребаци оцу, што је био тако свирјеп, и рече, да она не би била тако оштра. Обоје клекоше поред дивана и стадоше ме умиривати, како немају ништа противу капетана и како би им он као зет добро дошао, помиловаше ме и дадоше Милану своју руку. Све тетке и ујаци стиснуше му руку, а неки га и загрлише, и тако ја најзад отворим очи, па запитам са свим чудновато — да ли сам мртва, или сам полудила и још неколико глупости, које су ми пале на ум.

Подвала ми је пошла за руком. Пред крај љета Милан и ја бјесмо већ муж и жена. Ови су моји сматрали онај напад за тако озбиљан, да их нијесам смјела разувјеравати. Отац је често ишао кавезу и, питао Лорита: „Шта. је имала наша сирота Јела“ А птица задовољно даваше одговор: „Хистеричан напад, хистеричан напад!“ Мој је младожења са највећим задовољством уживао у томе доказу моје велике љубави што нијесам имала срца, те сам сироту животињицу ражалостила. Тек кад смо се вратили са свадбенога пута и кад смо примили прву рату нашега заједничкога прихода, испричала сам му каква сам лажљивица била.

(0 њемачкога: Доб. В. Бакић

ба

Молитва роба.

Боже мили, Боже благи, Нека ти је вјечна хвала: Српеки народ, народ драги Од многих га штити зала Заштити га Боже свети

Од злотвора, од проклети !

1901.

Обијест им ти ускрати, Над невином браћом мојом; За недјела ти им плати, Ти свемоћном руком својом. Изли благу милост своју Над несрећну браћу моју!

Р 2 - с. Раскин робљу тешке узе, Вјековима што их носи; Утари им горке сузе, Што их тужно око роси. Чуј како те роб твој моли га 5 Молби правде, дај-одоли !

Карабеговић.

Гостионице>).

1. Старо време.

А. Гостионице на Истоку.

===> =)

ЈЕ остионица се мењала као и културни светски (5 - 5 (22), развитак, од најнесавртшенијег примитивног до најпотпунијег сувременог облика.

%) Одломак већег састава културно-историјске садржине.

У још неорганивованом патријархалном друштву, породични дом био је одмор, склониште и заштита незнаном, далеком и блиском путнику, у чијој се личности замишљаху слике каквог божанства, особито бога заштитника дома пи дарежљивости, те се услед тога на-