Босанска вила

1902, БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Отр. 58

узевши је) да се учини приступном најширим и најбројнијим слојевима народа и друштва. Но он је овом задатку додао и једно ново обиљежје: умјетност треба да је народна и да као така продире кроз најудаљеније и најзабаченије крајеве и да народ упознаје народним и историјским српским узорима. На овом терену умјетност врши своју васпитну културну и моралну мисију и има своје обиљежје. Зар не значи васпитавати народ, у пуном смислу ријечи, кад му се предоче и износе на угдед оживотворени српски великани Лазар и Обилић, Немања и Урош, Хајдук Вељко и Ђурађ Бранковић; — Везујући и спаја: јући ове живе слике за догађаје и спомене далеке прошлости, умјетност освјежава дух народни, освјежава народну самосвијест и расвјетљује појимање прошлости српске. А Фотије је имао тај велики смјер: својом глумачком умјет-

ношћу и својом позоришном

дружином: да народу у

оним крајевима, који су далеко од културних цен-

тара, изнесе српске узоре.

И гдје је стигао ; гдје је, што

но кажу, „арену отворио“,

гдје год се појавио — по-

јавио се апостол и пропо-

вједник Орпетва, појавио“ се поборник Српства: —

кроз његова уста и уста

другова његових, које је он

предводио, говорили су на-

роду стари узори његови,

стари великани и бога-

тири српски, стари јунаци

српски и витезови. И тако

је овај скромни посленик,

проводећи чергашки живот,

сам се често понижујући,

сам падајући — Орпетво

подизао — онако како је он

умио и како је свој позив разумијевао.

_ Кивот Фотија Жарка Иличића добровољно је лутање и проношење оне велике буктиње што ч0вјекову душу оварава сјајем и топлином. “Кивот његов ношење је те велике сјајне свјетиљке кров најмрачније и најудаљеније стране и крајине Орпетва: он је био тај, који је непознате, незнатне и забачене крајеве српске упознавао са знатним умјетничким дјелима и знаменитим Србима. Иличић је био, у неку руку,

путнички, боље рећи, скитнички учитељ, који је чер-

гашећи из једног српског мјеста у друго, носио собом мрвицу српске свијести и видјела: гдје год је стигао, он је будио запарложене духове, отварао очи, износио величину и прошлост српску, умјетност српску и будио љубав ка њој. Далека, забачена, запарложена, мјеста што у дремежу бораве и таворе, оживе и прену

кад им, са својом дружином, Иличић дође. Он је собом носио прегршт живости и веселости. Његове представе шириле су зенице српске, разносиле име српеко и поезију српеку и тако је лагано крчио онај неутрвени пут — што води високим задацима Српства. Кад је отишао — још дуго, дуго послије тога разлијегала се пјесма српска и спомињали су се јунаци српеки, што их он са дружином приказиваше, Својом умјетношћу Фотије Иличић постао је носилац заставе српске, коју је проносио у накрет кроз све српске и хрватске стране: од Глине до Бачуге, од Петриње до Горице, од Петровца до Винковаца, од Винковаца до Ђакова, од Илока до Митровице, од Футога до Руме и тако даље, даље кроз Српетво носио је заставу, на којој је била исписана ријеч: Српетву. Та застава и њено знамење били су светиња Иличиђу. Тамо далеко, гдје се готово губе у таласима хрваштине, или туђинетва, ји гдје се једва одржавају острва српеких породица, Иличић је стизао и утврђивао з:ставу своју: он је отварао сртсеко позориште, приказивао српске комаде, сртске јунаке и одржавао вјеру у српску будућност. Нека каже ко како хоће, „Вила“ сматра овакав посао за светињу. ( тога овај скромни умјетник заслужује наше признање.

„Кивот свакога глумца пун је одрицања и етрадања, пун лутања и борбе, Кавот Фотије Иличићасличан је чуну који та| даси случаја и вјетар суд„бине пред собом гоне у при-

јетаниште покоја. гКивот је његов мјешавина славе и страдања; царевања и просјачења, идеалисања и очајања : данас се приказао српској поблици Милош Обилић, који је послије представе сува хљеба вечерао, сјутра је блистао у сјају ипурпуру велики Немања, који, прије тога једва да је имао шта за ручак окугити .. . и тако данас, тако сјутра, дан за даном, мјесец за мјесецом у лутању и идеалисању, у чергашењу и буђењу српске свијести, накрмило се, ништа мање, него пуних четрдесет година. Збиља, то је за једнога глумца метусалемски вијек.

А за све то гдје је награда, гдје признање 2 Не треба питати гдје је: та је награда у дубоком увјерењу да је Фотије један велики и частан, и мучан посао савјесно вршио. 'Та је награда у пробуђеној и сачуваној српекој свијести оних мјеста, која су пренула кад се Фотије са својом дружином појавио. А