Босанска вила

Стр. 4.

Бр. 1.

= Што си ме звао, патшог — запишта Хаџи= баба, а глас му загрме као грмљавина из облака.

= Опрости нам, свети човече, што те дигосмо са твојих молштава, које се из твојих усана, као мирис из лалета, узносе у седми кат неба! — рече паша и ниско се поклони. Али невоља нас ето нагони. Наша света вера, нека је алах укрепиш у срцима правоверних пи све невернике у себе обрати, пострадала је данас. Бива ли то, да џинови баце стену с неба и поруше барјак-мунару 2

— Ич, не бива! — одговори Хаџи-баба и повуче из чибука читав облак дима.

— Аман! — узвикну паша — у ђаура немаше те снаге, мањ ако се није пробудио онај пексијан Краљевић Марко — Бива ли то свети човече 2

= Ич, не бива! — одговори Хаџи-баба. — Стена је долетела с уљаника где су пчеле погинуле.

Паша погледа питајући у Хаџи-бабу да му објасни шта ће то рећи; али Хаџи-баба замуче па више ни речи. Узалуд Турци огледаше са сваке стране да га наговоре да им објасни; Хаџи-баба је као глув ћутао и само пуштао густе облаке дима, а кад се чибук угаси, даде знак својима и она шесторица извукоше браду на поље а за њима пође и Хаџибаба у своју текију.

Ломш паша главу да одгонене оно што му је Хаџи-баба казао, али узалуд! Два дана и две ноћи нит што једе нит што пије од брите, а кад наста трећа ноћ оде римскоме бунару, да види, е да ли се Бродарица вратила.

Таман се паша наднесе над бунар и завика три пута: » 0, посестримо, о, посестримо!« кад из бунара покуља густ облак дима а из тога облака промоли се страшна женска прилика са замршеном косом и очима као ватра црвеним.

— Бежи у страну побратиме, да те не опали пламен; ноћас сам врло љута! подвикну ова прилика.

1908. БОСАНСКА ВИЛА. 1908.

Једва је имао времена паша да чучне на земљу те да га прелета модар пламен што је лизао из бродаричиних усана. А кад Бродарица издува и последњи пламен из себе, она пружи руке своме побратиму те га са земље подиже.

Знам што си ме звао, побратиме! — рече Бродарица — ти би да сазнаш ко је хитнуо стенуг — Тако је! — одговори забринути паша.

= То ти је учинио посинак виле Авалкиње рече Бродарица. — Он је побио моје пчеле, он је хитнуо стену на мунару, а он ће ти и Београд отети, све Турке побити, па и мене из овога бунара пзагнати ако га за времена не ухватиш п жива на колац не набијеш. Него ја ћу те научити шта да радиш, Пошљи у Бели Поток чету добрих јунака; све што нађеш у Васином дому побиј, а малога Васу ухвати. Ако ми њега ухватши, да му ископам оба ока пи да његовом крвљу напојим Хаџи-бабу, онда зн ј, да ће се Хаџи-баба за сто година подмладити и Турци ће још сто година бити мирни од оваквих хреуза.

То рече Бродарица и бућну у бунар, а паша не почаси ни часа, него још те вечери позва Дилавербашу па му нареди да са стотину јењићара пође у Бели поток п Васу жива доведу.

Али на срећу Васину Турци и ако су журили да што пре стигну и на легалу ухвате Васу, ипак не доспеше пре него ли је зора у велике гранула. А у то доба Васо је био већ за козама у врх Авале.

И тако Дилавер-баша не доби Васе, али да се не би без крви враћао Хаџи-баби он ухвати Васина брата, Марка Чарапшћа, па га закла и наточи крви за Хаџи-бабу.

Као махнит скакло је паша од једа кад виђе да му ни жива ни мртва не доведоше Васу. Дан из дан слао је Турке да робе п пљачкају по селима око Авале и да ухвате Васу, али већ од онда кад му брата заклаше, Васа се није из планине враћао у

село. | (Наставиће се.)

обе

Ашиклије.

(2 Е

| (Сарајево, огњем изгорило, 159 Што си моје срце заробило, Заробило, у зиндан') турило, Кад ти ништа није учинило! Осим што је јаче закуцало, Кад је око Злату угледало! Осим што је огњем успламтјело, Биоград, јануара 1908.

') виндан — тамница; 2) авгин — бијесан;

Кад је усна дотакла јој чело! Осим што је пјесму разбудило, Кад је јање на крилу уснило, Осим што је тешко уздахнуло, Кад је јарко сунце огрануло, И лијепо чедо побјегнуло!

2.

Моја драга, азгина) зулумћару,

Велик си ми зулум учинила, Што си мене млада оставила Предала ме тузи п кахару!з)

Ја сам тужан пи кахарли вома, Своју тугу ником не повједам, Али дан ће повиђет је један, Када рекну: умрије сирома!.. Осман А. Ђикић.

8) кахар, кахарли — туга, жалост, тужан.