Босанска вила

Бр. 1.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Два старца.

Приповијетка.

— Светозар Ћоровић. —

1. тарога Вуке дућан могао се, у читаву реду дућана, још из далека познати, мимо све остале. Није то по томе, што су у свих осталих дућана ћефенци прави, а у њега један крив; није ни по томе, што пред сваким другим дубаном има по један сандучић, на коме дућанџија, кад је беспослен, сједи, п што у Вуке тога сандучића

нема: најпошље није ни по томе, што је сваки дуБанџија, изнад својих ћефенака, избацио увехли бршљан, којим је о Божићу дућан закштио, а што се у Вуке тај бршљан и сада жути, а ситне јагоде побпјелиле му од прашине... Дућан старога Вуке ни по чеме не би се знатно распознавао од осталих дућана, да се из далека није жутио као лала. Сви други ћефенци шарени су, јер су окићени сваковреним црвеним, плавим, зеленим марамама, чарапама, шаловима, а његов је био окићен само жутим, другу робу нити је хтио да му у дућан уђе. Он то Хтио је изабрати

воштаним свијећама, За знати, нити је допуштао није дао из велике побожности. само богоугодну радњу и пзабрао је свијеће, јер оне се продају за цркве и горе у цркви. Паре, које је за њих узимао, држао је као једине халал-паре и молио се Богу, да му само њима напуни кесу... А молио се Богу много... Свако јутро, чим би се дигао из постеље п умио се, онако необучен, у гаБама и кошуљи, стао би пред иконе и читао по сата, Вечером је читао повечерије, каткад велико, каткад мало. Он је увијек знао дан кад му треба читати једно, а кад друго... И кад би изитао у чаршију онако мален, ситан, здепаст, сипљив, у дугим чакпшрама, чији је тур допирао готово до тала, у старој антерији и излизаној салти, не бп увукао кључа у кључаниду, док се не би три пута прекрстио и рекао: »Помози Боже, данас п вазда и вавијек!« ... Тако исто крстио се и говорио, кад би хтио свијећама китити ћефенке.

Са комшијама није се дружио, нити је хтио сједити с њима испред дућана. Били су то све млађи људи п, однекуда, научили богохулне ријечи. То га је одбило од њих... Једнога дана чак је чуо, како један опсова вјеру... И то га наљути... Удари: се по челу п затресе главом:

— (јат, сјат, сјат господ Саваот! — рече. Не удри праведника, а смрви грјешника!... Ово ће се свијет џомбосати пи наступшти страшни суд...

Најволио је повући се унутра, у дућан, пи ту би, на. старој прашњавој шиљти, прекретио ноге п пушио. Ва духан даде све!.. ЈЕ, волио је кад се намјери на

1) Духан, који се кришом купује.

неколике оке лијепе ешкије,“) него да добије Бог зна шта!... Сакрије га у дућан међу восак и кришом, да га ко год не види, разгрће сваки час... Гледа, мирише, нипа. Зенице му се чисто рашире, а лице му добије некакав чудан, похотљив израз, као тврдици, кад прима новце... А никоме неће да та покаже, или да понуди кога из кутије... Боже сачувај! Ако баш мора понудити кога муштерију (и то ријетко), а он вади нарочиту кутију, коју је напунио лошијим, монополским духаном.

А кад пуши љепота га видјети)...

Обично узме или фин чибук, или фин цигарлук (п за те ствари душу даде) замота полако, загледајући у духан, цигар (или напуни чибук), па запалиКад потегне први дим, а он стисне уста, па га пусти кров нос и обори очи, да види како излази... И, испустивзии, задовољно одахне пи гледа дим, како се диже пш вијуга до под таваницу и ту се њиха и таласа, раширујући се, ишчезава... За тим потегне други пут п залије водом. А касније, лагано, отпушта, дим за димом, руком скидајући пепео са цигаре, који отреса у нарочиту таблицу... Од великога пушења и бркови му, испод носа, почађавили и крњасти зуби поцрнили. Чак ш читаво лице као да му је почађало.

Вбог духана највише је и огријешио душу, то он и сам признаје, — и недјељом и свецем, до свршетка летурђије, бивао је љут као рис. У те дане морао је, по обичају, умшвати се више него обично, облачити нови, лисичином постављени ћурак, који је носио п љети и зими, — нову чисту кошуљу ш нов фес, са великом, плавом китом, и ићи у цркву. Он није хтио примити нафоре друкчије, него »на ште срца,« нити је хтио, прије ње, попити ни воде, ни кахве, ни пушшти духана. И с тога се љутио... Моли се Богу, а једнако отпухује на нос и отурује кутију од себе, да га не уводи у искушење... Иде у цркву, а мрко гледа свакога, свак му мрзак и никоме се не јавља...

Чак му свијећа не смије нико запскати у то доба!... Једном се преварио Станко Јовин и заискао па »појео попару« као нико.

— Дај ми свијећа! — викну Станко, а био мало махмуран.

— Немам ја јутрос свијећа, — окоси се Вуко, — не продајем ја никоме...

— Ама јесу ли на продају г

=— Јутрос нијеву...

— Ама моратп ти менш дати, па да си светац, кад ја плаћђам!

Вуки се смежура. кожа око очију, а саме мутне, старачке очи засвијетлише се као два луча,