Босанска вила
Бр. 1.
1908. БОСАНСКА ВИЛА 19083.
(бттра
Шаљиве народне причице.
Хере у Сарајву.
(астала се двојица Хера, па разговарали о свачему. Док ће један рећи: »А, ну, чоче, јеси ли видио онолике куће по Сарајвуг«“ »Јесам, брате, одговори онш други, »знаш кад сам иша у Сарајво«. »Ама, ничему се не чудим, него како људи у оноликом шехеру могу знати која је чија кућа» » Ајде, пути, бестијо, рече му друг, >вар мислиш да се зна, него ђе ко избира, онђе и ноћива.
Сеир, була, валах !
»Сетр, була, валах!«
» Шта. је хоџа, дина. тиг«
„Ево, вамо, побих се с Хером.«
»Па, шта би, ко је јачи «
»А, јачи ја. Херо мене удари шаком, а ја њега капом. Херо мене наџаком а ја њега чибуком. И не знам шта ми би, мало се покрај ватре пропарих и пролежах!«
Ко је хитријиг
Била дјевојка к'о упише лијепа. Загледа се у њу стар и млад и оба је запросе. Дјевојка пм каже, да ће поћи за онога, који прије усуче гужву. Она је мислила: млад је јачи, па ће прије пи усукати гужву.
Алп нуто белаја. Старац дуже живио п више гужви
усукјо, па савије гужву прије младића п тако добије дјевојку. Шта цар вечера.
- (Састало се неколико Хера, па о свачему еглен затурили, У том ће један заучинити: „Боже мој, шта ли цар вечера2« Други завиче: »шта вечера, бестијо једна, узме кисјела млијека, па задроби кукурузе. Онда наћера момке те покусају оно крупно дробљење, а њему остане она сита.
Ливада и старац.
Причају како је некакав реко ливади: „Ето младића и бачади-јунади, да те узору!“ Ливада
им одговори: „Каква бачад-јунад, какав ли младић!« Младић с јунадима дође и стане орати, али је пе могне узорати. До неколико времена рекоше ливади: „Ето старца с воловима крњавих рогова, да те ору!“ Онда ливада завиче: „Богме узораше!« Еле, опет, да их је триста, без старца ништа!
Огладњели.
Нашиле некакве Херепокрај Таре, а били страшно гладни. Док један завиче: » Ала, чоче што је Тара, да је вара; што је јасење да је кашење; што је валовље, да је дробљење — што бисмо се јадни наћаврискали |“
Забиљ: Остоја 'Јагодићо“
С ДИСТАК У АВО (ОДО 5
ОДЈЕНБИ ПРИКАЗИ.
6 планине и испод планине. Петар Кочић.
_ Петар Кочић најзанимљивија је појава у најновијој српској литератури. Већ у првим својим радовима показао је доста обравован укус, и што је још најважније, он не афектира, него је сасвим природан п свјеж. Његови људи прави су продукт 60санске земље; они носе на себи све знаке своје домовине.
Кочићеве слике сравњујем са зрнцем скупоцјена, ратишта, које увијек оставља за собом врло угодан траг. Тако исто и Кочића слике кад сам спустио из руку, оставиле су у мојој души врло угодне утиске.
Кочића „Гроб Слашке Душе“ држим за врло укусан »АЈетипоете,« вјештачки заокружен и њежно ствертат, као какво дјелце Љепоетиа Сештла, п њеже ним и топлим бојама изведен, као каква слика старих мљетачких сликара.
„Гроб Слалике Душе“ „Код Марконова точка“ и „/ЛТргуда“ има МоЏтеотага, има јачих акцената, има и дирљивих тренутака из трагедије. људског живота, -
Свога „Фуру“ извео је Кочић врло природним, свјежим, живим и сочним бојама. „Бура“ је прави тип српског сељака из Босне „уле ег Јеђе апа Тебе“; „Стимеум ђак“ живот је из живота, стварност из стварности; „Јаблан“ је лијеп пастел, изведен врло љупким тоновима; „Код ЉМарконова точка“ врло је лијепа пјесма, пуна искрене туге за јадним и чемерним животом Срба Босанаца; „Мргуда“ је изврстан портрет, портрет Лепфасћ-ове истинитости и дубљине; „ДГреуда“ је слика, што одише снажним мирисом дивљих цвјетића босанских планина и свјежим мирисом босанске земље; „Љргуда“ је чедо оних пла= нина, чедо немирно, страсно, бујно, тврдоглаво, а п лијепо, љупко, бајно, примамљиво.
Код „Лргуде“ тоди ми Кочићево приповиједање пуно темперамента, свјежине и бујности, годе ми интимне дражи оних топлих, сјајних и снажних боја, којима је извео цијелу слику, годи ми она природна појезија, којом је зачинио цијелу слику, али „Слатка душа“ више прија мојој души.
И „Гроб Слалике Душе“ врло је красна пјесма, пуна њежних, слатких акорда и природне појезије, ш опет пуна праве стварности.
»Гроб Слатке Душе« изврсна је скица. Само