Босанска вила
__ Стр. 878
1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.
| – = Ги АН ну раја = Бр. 21. и 22. На
Естетика је закон хармоније: Лојана свијећа у просту, чисту чираку — то је хармонија у идили; лојана свијећа у сребрну чираку — вријеђа, јер нема хармоније. Дама вуче свој шлеп само по салонима, то је, дакле, хармонија госпоства; госпођа, која са шлепом иде по улицама — вријеђа, јер је то привидно тоспоство, госпоство што се вуче по прашини и блату.
Српска жена, српска пјесма и српска црква били су извори, из којих су народни борци снагу црпили, = 25 ;
Мати својој дјеци пружа не само прву тјелесну, него и прву душевну храну и даје правац њихову карактеру, а од суме карактерних људи зависи снага сваког народа. Савка, 0.
СРПСКЕ НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ,
Српске народне женске пјесме.
Од севдаха горег јада нема.
етрапросио Ђулагићу Јово бре Лјену секу девет Бановића,
Каил браћа, каил и ђевојка, Не би мајка, па је не дадоше. Џа се Јово натраг повратио, Јоп: је чеко годиницу дана, Кад настала друга годиница, Поручује Ана Бановића:
»Мој драгане, Њулагићу Јово! Вапроси ме још једном у мајке! Ако мене не датбуде мајка Запроси ми Мару јараницу;
И љепша је и виша од мене. Више ће ти руха донијети!« Кад то чуо Њулагићу Јово, Запроси је још једном у мајке, Каил браћа, каил и ђевојка,
Не би мајка, па је не дадоше. Запроси јој Мару јараницу
И одведе племениту Мару. Рано рани Челебија Јово
Рано рани у бијелу цркву Мајка с Аном бјеше на чардаку. »Је ли изун, мила мајко моја, Је ли изун стати на пенџеру, Да ја видим, Ђулагића Јову.
И његове свилене рукаве,
Што му их је Мара донијела»« »Ивун ти је Ана кћери моја.« Она стаде на демир-пенџеру, Она виђе Ђулагића Јову
И његове свилене рукаве,
Што му их је Мара донијела. Паде Ана по мехку миндеру, —
Мниде мајка, да се пренеможе,
Ал се Ана с душом растанула. Љуто цвили Анетина мајка: »Моје друге, умрије ми Анај«
(Из Мостара.)
Ту се свраћа Њулагићу Јово »Бог т' убио, Анетина мајко! Јеси ли ти икад млада била, И имала на срцу севдаха,
К/о је мене твоја ћерка Ана
Ра ен
Смрт Јован-беговице.
Везак везла Бановића Мара, Њој долази Јован-беговица. »КомеМаресрмомјаглук везеш=« »А Бога ми Јован-беговице, Јагтлук везем Јован-бегу твоме«. »Мучи Маре, муком замукнула!« »А Бога ми Јован-беговице, Воли Јово бјелу лишцу моме, Него теби и свем роду твоме«. Кад је јадна ријеч разабрала, Од јада је забољела глава,
Па ето је заовину двору
Она нађе заовића Ристу,
Па му она тихо бесјеђаше:
»Да те Ристо жени даиница!«“
»Даинице, оклен ти ђевојка 2« »Ено Ристо Бановића Маре«. »Богме нећу, моја даинице,
Јер је Мара мога даје злато, Кад мој дајо у чаршију пође, Он се свраћа Бановића Мари, Па јој дајо б'јело лшшце љуби, Дајо љуби, а ја стражу чувам!« Кад је јадна ријеч разаорала, Она. се је болом разбољела, Она иде бјелу двору своме, Она леже главом без узглавља. Три леђена крви избљувала,
У та доба Јово пз чаршије: »Љубо моја, јадна мајка твоја, Шта т' се чини, оћеш пребољети > Да се мучим и тражим ећиме И купујем на дукат илаџа«.
»Јован беже, један хаинине, Нит' се мучи, нит' хећима тражи, Нити купуј на дукат илаџа! Умријећу, пребољети нећу, »Оћеш узет' Бановића Маруг« То изусти, лаку душу пусти. Лијепо је Јово опремио, Још је љешше јунак укопао. Кад се њојзи са гробља вратио, Он се свраћа Бановића Мари, Па је јами за бијелу руку, Одведе је бјелу двору своме, Па је вјенча себи за љубовцу у
Братац и сестрица. Шебоју се отворише врата, Из Шебоја свати ишеташе. Чији л' свати, чија ли ђевојка = Ово свати Шебојског диздара, А ђевојка Јове капетана. Пратио их ђевојачки бабо, Пратио их четири конака, И сувише три бијела дана. Кад је било вечер на растању, Проговара ђевојачки бабо: » А мој зете, Јово капетане, Кад будете гором Романијом, Романија никад није сама, Ја л без вука, ја ли без хајдука, Сви иђите покрај моје Маре!« Кад су били гором Романијом, Ето ти им из горе хајдука. Сви се свати по гори разбјегли, Али не шће Јово ни ђевојка. Ат да видиш из горе хајдука, Под ђевојком коња ухватио. Проговара: са коња ђевојка: »Није л' Бог до Ристо харамбаша « Проговара Ристо харамбаша: „Оклензнадеш харамбашу Ристуг
53 ЗА а ла па ет "вета НИ