Босанска вила
(ЈЕ
__На то вели са коња ђевојка: ____>Оклен не зам харамбашу Ристу, ·___Братац ми је харамбаша Ристо.
у.
Пра Стр. 379
|
Кад с обљуби у матере злато, На мог брата Ристу потворили,
___А мој брате бјегну у хајдуке.“
»Вар си Маре, зар: си секо моја 2« Па са секом у лице се љуби, Љубнуше се и два и три пута, Да ко броји и више оп било, Да ко пише од хиљаде више, Па сватове по гори скупио,
Ту су били три бијела дана, Па их прати до Јовина двора. Кад је било вечер по растању, Опет братац секи проговара: »Чујеш Маре, драга секо моја, Како нам је остарјела мајка, 11 кад бе нам у походе доћи = Њему Мара тихо проговара:
» Добро нам је остарјела мајка, У походе, драги брате Ристо,
_-____У походе до пола године.«
Ту се Ристо с Маром пољубио, Љубнуше се и два пи три пута, Да ко броји пи више би било,
_-Да ко пише, од хиљаде више.
Ту се сеја с братом опростила. а па ике--
Јади пашиног муселима.
У Мостару, на градској Ћуприји Вино пију пашине делије, А пред њима пашин муселиме. А како га пије племенито, Види му се винце кроз грБоце, А. ракија кроз ђул-јагодице. Гледале га Мостарке ђевојке, Гледале га, па су говориле: »Лијеп ти си, пашин муселиме!« Говори им пашин муселиме: »Прођтте ме се Мостарке ђевојке, И прије сам у паше дворио, Ал у паше три шћери бијаху, Најмлађа му бјеше понајљепша; Понајљепша, баби понајдража.
· Често она пред двор излажаше, Паши баби сарук износаше.
А бабо је „Бул Омером« зваше, А ја сам је »севди срцем« звао. Удри куга у пашине дворе, Разбоље се севди срце моје. А ја пођох севду да обађем, Па се пењем на демир-пенџеру: »Севди-срце оћеит пребољети >« »Пружи мени руку по јастуку!
Ево цвјета од оног свијета, |
И бехара около ђердана,
Црне хаспе око белензука, Умријећу, пребољети нећу!«
Ја се вратих севди са пенџеђа, Стаде фиган у пашину двору, Умрије ми севди-срце моје.
_ Ја се вратих севди по носила,
Џаде мени срмом јаглук везен. Мени веле сви мојп јарани: »Увми беже, срмом јаглук везен!« А ја вељу мојим јаранима: »авне руке, које су га везле, Црне очи, које су гледале, Медна уста, која су бројила, Нека тавни срмом јаглук везен!«
—— ње Препродаја Јован-бега.
Пофали се Јован-беговица Јован-бегу уз десно кољено: »Колко има одовлен до мора, Нисам љепше дјевојке виђела, Што сам ону Бановића Ану! Да имадем брата, ја л' братића, Ја л да имам сина, ја л' синовца, Ја бих му је млада испросила/!« »„Шмаш мене, вјерна љубо моја, Циглу ноћцу ва вјерну љубовцу! На поклон ти диба некројена, И сувише спенза небројена!« Кад то она ријеч разумила,
То је она једва дочекала. Оправи се што год љепше може, Она оде Бановића двору, Молишла се Анетиној мајци: »Дајде мени Ану, шћерцу твоју, Да ми почне на ђерђефу платно!« Ана мајци тихо проговара: »Богме нећу мила мајко моја, Дома, јој је гонџа Јован-беже!« Она јој се криво кунијаше: »Отишо је у лов у планину.« Мајка Ани тихо проговара! »Хајде Ане, живота ти твога!« То је Ана послушала мајку, Оправи се што год љешпе може, Она оде двору Јованову.
Па одоше кули уз скалине, Отворише од одаје врата.
Кад је Ана Јову угледала,
Она бјежи кули низ скалине, да њом трче челебија Јово, Уфати је по свилену пасу, Унесе је у високу кулу,
убио је с вечер' до сабаха.
1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908. |
Кад се свану п ограну сунце, Онда вели Јован-беговица; »Хајде дома, племенита Ано, Хајде дома, караће те мајка!« »Богме нећу Јован-беговице, Синоћ си ми Јову препродала, А за ону дибу недерану, И сувшше спензу небројену!« Кад то чула Јован-беговица, Она јами од злата гајтане, Џа ти оде у зелену башчу, Објест се о жутој наранчи. То не види нико ни оклена, Вет то види мујезин с мунаре, Џа говори бегу Јован-бегу: »Болан био челебија Јово, Објеси се прво добро твоје!« »Нек се вјеша код мене је љепша.« ју Јован-беговица и Михо капетане.
Бег Јован-бер своју љубу кара: „Што си ми се тако оправила, Што ће често глава на пенџери, Алп гледаш по тепи дућане, Ал у њима младе баврђане, Али гледаш Миху капетана, Ал му брата, Ристу авзнедара =« Она лаже, куне му се криво: »Нисам Јово, живота ми мога, Вет ја гледам моје јаранице, Ђе се шећу у вруће хамаме. На њима је свила и. кадифа, За њима су танахне робиње, Па им носе скуте у рукама, Тога свега у мене не има. Оде Јово у пазар чаршију,
До дућана Михе капетана: >»Дај ми Михо на ћагету дибу.« »Коме ће ти диба на ћагету, Ал ће секи, али вјерној љуби 2« »Неће секи, него вјерној љуби!« »Поклони ми твоју љубу Јово, Даћу теби на ћагету дибу,
И даћу ти три нова дућана, Три дућана Михе баверђана.« У ријечи у којој бијаху,
Јово шути, ништа не говори, Кад ево ти Јован-беговице. Михо с' баци руком у сандуке, Па извади жућану наранчу,
Па удара Јован-беговицу,
Међу пуце, ђе но дојке веже. Јово шути, ништа не говори. Оде Јово, поврати се двору,