Босанска вила

За собом је врата затворио,

· Ца он леже главом без узглавља.

У то доба акшам ноћца дође,

Из чаршије Јованова љуба,

Од авлије отворила врата,

Ца уљезе у одају Јови:

»Шта је Јово, драги господаре, Што си лего главом без узглавгђа, Ал те нешто санак освојио, Ал ме неко теби опањкао 2«

· Пољуби га и два и три пута.

Ал' је Јово од себ' отурнуо,

Ударио силу уз вилицу,

Како ју је лако ударио,

Три јој млаза крви ударила,

И два здрава полећела зуба,

Па је сведе доље на авлију:

»Иђи, љубо, да од Бога нађеш,

Нек те љуби базерђане Ристо,

Као што те и до сад љубио.«

Па авлијска отворио врата,

Па ] ишћера за оборна врата,

А Михо је једва дочекао,

Па је фата у бијеле руке,

Па је води своме бјелу двору,

И вјенча је себи за љубовцу. ју

Смрт сестре за братом.

У гори се црвен барјак вија, Под њим лежи рањен барјактаре, А код њега ниђе нико нема, Већ Анета, сека неудана. Проговара рањен барјактаре: »Дај ми, секо, студене водице!« Сека брату тихо одговара:

»Не знам, брате, пута на. водицу !« Братац секи на то одговара: »() Ането, секо моја драга, Преврни ме с десна на лијево, Повриједи грдне ране моје,

Па наточи крви у маштрафу, Па биљежи дрвља и камења, Док ти дођеш за гору на воду!« Као секи брата преврнути,

И грдне му ране. поврједити, Па узима оштра калантраша, У образ је себе ударила,

На образу рану начинила,

Па уточи крви у маштрафу. Она оде за гору на воду,

Све биљежи дрвље п камење, Док је дошла за гору на воду. Ведро бјеше, ал се наоблачи, Из облака плаха киша нађе, Све сапрала дрвља и камења.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 190

3.

Кад ето тип два врана гаврана: Џитала их лијепа ђевојка:

»()] бога вам два врана гаврана Јесте л били у гори зеленој, Јесте л' црвен барјак находили,

Болује ли рањен барјактаре г« Један гракће, други проговара: »А. бога ми лијепа ђевојко,

Ми смо били у гори зеленој, Ми емо црвен барјак находили, И болује рањен барјактаре,

- Киву смо му срце извадили!« Кад то чула лијепа ђевојка, Она паде у зелену траву,

И она се с душом растанула, Па је јели орли и гаврани. '

= | Отмица Јован -беговице.

Дворе гради Приморац Алекса, Дувар зиђе, дукатим' га ниже, Шимлу теше, у злато је меће, И удара златне чивилуке,

Ђе ће љуби вјешат' белензуке. Алексина проговара мајка: »Кад си сине дворе начинио, Дај то сине да те жени мајка!« » Жени мајко и мени је драго!« »Мој Алекса коју ћеш ђевојку 2« »Мила мати, Јованбеговицу.« »Прођ' се сине Јован-беговице, Она има свога господара, Господара бега Јован-бега!« Ат он за то хаје и не хаје, Већ он иђе у пазар чаршију, Па купује лаке мердевине,

Од тридесет и три басамака. Припиње их уз пенџере Мари, А кад Мара на кули заспала, На бијелу крилу Јованову.

Јово броји по челу рубије,

И по грлу жуте махмудије,

На челу јој стотину рубија,

И три низа жутога дуката,

А четерест дробнога бисера. Јово леже Мару на душеке,

Па он оде у пазар чаршију, Оде Јово у пјану механу,

А за њиме Приморац Алекса, Па он пије црвенику вино,

А наздравља бегу Јован-бегу: »Вдрав си побро, челебија Јово, Ни у моје, ни у твоје здравље, Већ у здравље Маре, љубе твоје!« »Хајд отален Приморац Алекса, Оклен знадеш љубу моју Мару =«

· По грлу јој дукате бројио.

_ На хајат' га љуба дочекала,

» Како не знам, кад сам је љубио,

На челу јој стотину рубија, И три низа жутога дуката,

А. четерест дробнога бисера.« То је Јови врло мучно било, Џа он оде б'јелу двору своме.

Руке крили, да му ћурак сними | Од себе је отуркује Јово: пије »Хајд од мепе божја отпаднице. Тебе љуби Приморац Алексај« Она му се право кунијаше: ј 3 »Нисам Јово, живота ми мога, гАшвота ми и мога и твога!

Ја не знадем Приморац Алексу А камо ли да ме је љубио.« За то Јово хаје и не хаје: »Хајде кујо материну двору, Води робље, што си га довела Носи благо, што си донијела.« | То је њојзи врло жао било, Е. Па дозива слугу Владислава: | | »Владиславе, вјерна слуго моја!

Купи благо, што сам донијела,

Купи робље, што сам га довела!«

Кад то чуо слуга Владиславе,

Купи блато, што га је донела,

Купи робље, што га је довела,

Па одоше материну двору. -

Кад су били друмом широкијем, Сусрете их Приморац Алекса:

»Куд си пошла Јован-беговице 2«

Суве рони Јован-беговица,

Суве рони, кров суве говори:

»Неко ме је Јови опањкао,

Од њег живо месо отпадало!

Ја не знадем Приморац Алексу,

Не знало га љето ни година.«

Онда вели Приморац Алекса:

»Душо моја, Јован-беговице,

Ако те је Јово оћерао,

А ја сам те једва дочекао,

Ајде мени и мом бјелу двору!« Мислила се Јован-беговица,

Шта ће јадна од живота свога:

»Ако одем двору материну,

Бићу корна од оца и мајке,

Они ми се вјеровати неће.«

(на пшта слугу Владислава: »Владиславе, вјерна слуго моја,

Шта ћу јадна од живота свога,

Ал ћу ићи натраг у матере,

Ал' ћу ићи Алексину двору =« Владислав јој на то одговара:

»Иди госпо Алексину двору!«