Босанска вила

И А

Стр. 394

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

ДЕА ЛОВИ АЕА О МЕ ДУ аи ЊЕ АИ

ријеч важила више него иједнога Србина Сарај-

лије.

Још из дјетињетва, читајући разне црквене. · књиге,

одала се побожности, те је свако јутро, и радним и правничним даном, у старој српској сарајевекој цркви увијек појала јутрењу за лијевом пијевницом. Како је била даровита и побожна, знала је на памет п јутрењу и литургију, па јој није требало гледати у књиге. Имала је врло умиљат, танак, женски глас, који је звечао по црквеним сводовима. Одана просвјети и науци, старала се да оснује срп= ску женску школу у Сарајеву. Та јој замисао, срећом, испадне за руком, те у договору са тадашњим сарајевским владиком Прокопијом а помоћу тадашњег босанског валије Велпудин-паше, сина чувеног везира Мустафа-паше Ђиритлије, и потпором неких српских гавда — оснује 1857. године прву српску, женску, основну школу, на Вароши, у Сарајеву. Ту је она као прва српска учитељица и управитељица почела предавати основне науке по новом методу. (Све књиге, што су јој требале за школу, добављала је из Биограда. Њеним заузимањем, у договору са са рајевским гавдама и митрополитом Прокопијем, она је израдила код Велиудин-паше да се српеко-православни мртваци слободно сахрањују уз најсјајнију пратњу са појањем кроз варош, што је у оно доба била велика и значајна добит за православље у Сарајеву.

Ва кратко вријеме њена школа изиђе на глас, јер се у њој осим основних предмета предавао и

"ручни рад. За тај предмет добављала је она неко-

лико година наставнице са стране, док нијесу њене врене ученице Ана Каранова и Кока __Ђурићева приспјеле ва тај трудан посао. Ушљед нове методе читања, писања и стручног женског рада, њена школа толико се-бијаше рашчула, да је својом добром уредбом примамила женску дјецу и других вјера, јер већ 1862. год. почеше у њену школу долазити римокатоличке, јеврејске, па чак и османлијско-муслиманске турске дјевојке.

Те године. .бијаше босански валија Топал-Осман паша. Он је дошао из Биограда у Сарајево, па видећи како у Биограду учи у школи и женска младеж, пи он дадне своје шћери у ту српску школу. За њим пристадоше и остали виши савјетници, као тефтедар, мектубмија, мухасебеџија и други виши и мањи чиновници. Топал-Осман паша изради код Султана 600 гроша мјесечне помоћи за ту српску школу. Царски ферман о томе преда управитељици школе, покојној хаџи Стаки. Какав је бло рад ове племените добротворке, то ће најбоље посвједочити њене ученице, које су расијане широм Босне и Херцеговине: Оне се врло често сјећају њезина труда, лијепе нарави, њених предавања, поуке и савјета само не знам, да ли јој која од сарајевских госпођа. преда. покој, прелије гробницу и припали свијећу, да

јој се, ако ничим, а оно бар тиме одуже, што им Е: налаже и хришћанска дужност.

Покојна хаџи Стака била је код ВН а врло прибрана, а нарочито код харема већих чиновника, гдје је у свако доба имала приступа. Својим. упливом код турских великаша чешће је пута многог | Србина тамнице ослободила, а богме кадгод кутарисала и испод вјешала. -

Доласком _ Сафет-паше, (босанског валије, у половини 1868. год. повишена је била царска помоћ за њену школу, мислим на 1000 гроша. Тако је. могла по неколико сиротних српских дјевојчица сама хранити и одијевати. Тада је њена школа била уто- – чиште српске сиротиње, поред енглеског завода познате српске добротворке Мис А. ПИ. Ирби. ја

Пуна побожности и љубави према Богу, ова честита просвјетитељица науми поклонити се Христову гробу, па тако постати и хаџија. Ено већ, ако се не варам, 1870. године креће из Сарајева пут Цариграда, да тај завјет изврши на светим мјестима.

Кад је стигла у Цариград, одсједне у конацима свога узвишеног пријатеља -и поштоваоца ТопалОсман-паше. Он јој изради код султан Азиса аудијенцију и путни трошак 10.000 гроша. Кад је стигла у света мјеста, тамо се и покалуђерила, и ако је и прије тога. живјела сасвим калуђерски.

Ва вријеме њеног путовања гробу Христовоме, које је трајало годину дана, у школи су је ваступале њене прве свршене ученице Ана Каранова и Кока Ђурићева. Оне су, као учетиљице, савјесно вршиле своју наставничку дужност и пазиле на све што се тицало школе. За то су добиле особито признање и похвалу од своје хаџи госпоје, како су је обично звале све њене ученице.

Кад се ова поклоница светога гроба Христова враћала из Јерусалима у свој завичај, сјећам се и данас врло добро, да је изашло много народа из Сарајева, са школском дјецом. Све је то поврвљело до Козје ћуприје на Хаџинску раван, хапиници у сусрет. Дочекали су је свечано са пјевањем ирмоса: »Достојно јест јако вопстину« и т.д. Ту се она са многима изгрлила и ижљубила, па онда у свечаној поворци дошла до старе цркве, гдје је било олагодарење. Из цркве је опет народ свечано допрати до

" куће, глје је оставише на миру, да се одмори од

тако дугога и труднога пута.

Поклонима бројаница, мртвачких покрова, иконица и других ситница, које је донијела хаџи Стака са светога гроба, не бјеше хесаба, јер је тим поклонима обдарила многе српско-православне куће у Сарајеву.

Покојна хаџи Стака била је средњег раста, ситничава, пјегава лица, нешто шиљаста носа и малих, смеђих очију. Још из младости, па до саме смрти, носила је увијек црно калуђерско одијело а побуљивала се црном шамијом. Никад се није удавала,