Босанска вила

Бр. 28. п 24.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 395

У њеној се кући господски живјело. Ред и побожност красио је дом њевин. Постило се тачно, како гласе прописи типшка. Пјевале су се само побожне, црквене пјесме. Дакле све као у каквом манастиру.

Њена је школа радила све до окупације. На стотине њених ученица данас су добре домаћице и мајке у својим домовима. Престанком турске управе, престала је и њена помоћ. да то је школу морала напустити, а њу, њену стару стогодишњу мајку и још неколико сиротне дјечице узела је у заштиту моћна грофица, племелита Аделина Мис Ирбијева, та највећа српска добротворка, ненадмашна побор"вица за образовање ојађене српске сиротиње. Њу ће

спомињати и благосиљати српски народ док је сунца и мјесеца, јер га је заиста много и премного задужила, Тако је племенита Мис Ирби примила и хаџи Отаку, са матером, па их све до смрти издржавала, а најпошље обадвије сахранила о свом трошку.

Покојна хаџи Стака Скендерова умрла је 1891. године, и то ненадном смрћу. Случајно су је прегазила кола на Илиџи, приликом неке народне свечаности, на којој је и она била. Како ми рекоше, на. највећим је мукама испустила своју племениту душу.

Бог да је прости и помилује!

У Биограду, на Срђев дан 1908.

Алекса Ј. Поповић.

== ом

Мајкин последњи Божић.

"ајка је стара, врло стара. Већ п сама више не зна колико јој је година.

Лице емежурано, коса бела као

снег, али очи су јој још једнако живе и веселе, као да нису пролиле толико

суза. А имала је и рашта сузе лити. Колико је милих пи драгих посахрањивала — та

ни броја им не зна.

Седне тако код прозора, па рачуна. Рачуна колико је лепих часова доживела а колико препуних тугом и очајем.

Па када у мислима пређе еве најлепше и све најтеже часове живота свога, склопи уздрхтане старе руке, а из срца отме јој се дубок уздах — уздах уморна радника, који је свој посао савесно свршио.

Но данас мајка нема кад винути се у прошлост —- данас неуморно хода, јући се на штап, хода из собе у комору, одатле у кујну, па опет натраг у собу.

Мајка се спрема да прослави свој последњи Божић.

наслања-

Већ је небројено Божића провела у уверењу, да јој је то последњи Божић.

„Ово мп је за цело последњи. Божић!“ уверава она своје млађе.

„Е да! То ви само тако мислите. Још сте ви здрави и јаки, даће Бог, дочекаћете још много Божића,“ вели јој снаха, која је пола

века провела уз ову стару ув њу остарила.

„Е мој винко, нема ништа од тога. Стара сам, па нема више оне етаре снате у мени,“ вели мајка а из очију јој читаш жељу да јој опорекну.

душу, па и сама

„Та то се вами само тако чини; још ви можете све младе заденути за појас“ теши је син, љуљајући своје најмлађе унуче на колену.

„Године су, године, сине! Време је да се смирим !“ опире се мајка, али јој не иде од срца.

„Па ми ћемо за сад продужити до године, а после опет даље!“ шали се син.

„Ајд, како Бог да!“ рече мајка и пође опет на посао.

Та данас је бадњидан, данас нема одмора. Треба умесити божићне колаче, па здравље ; па приправити печеницу, па екувати шљиве, па спремпити још небројено ситница, без којих се не може нп замислити прави српеки Божић.

А тако се исто не може ни замислити да се то све може спремити и удесити без надгледања старе мајке.

да то мајка не мирује. А за њоме узастопце иду троје праунучади.

„Мајко, хоћемо ли у сламе 2“

„Мајко, ко ће добити цванцику у чесници2“

све собе упети