Босанска вила

- 53

· ми живимо на висини, па пошто смо

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908

Стр. 408

од страха и полако приби се ближе уза ме. Неки меланхоличан крик долеће из далеких мочвара према нама. Нека чудна свјетлост расу се поврх нас. Њој се у исти мах придружи једна врло сјајна, лијепа звијезда репатица, која својом муњевитом брзином јурну пспод неба. „Шта је оно 2< прошапута вачуђено Стефанета. »Тоје једнадуша, која лети пут раја, господарице,» одговорим јој и прекрстим се. Она се такођер прекрсти, приви главу јаче уза ме и запишта ме врло тихим гласом: »Је ли истина, да сте ви чобани врачари #« »Боже сачувај. газдарицеј« рекох ја. »Истина, олиже небу, него други свијет, знамо боље шта се горе догађа; него они, који живе у низини.« Стефанета гледаше непрестано у небеске висине, на руку: Изгледала је управо као каква чобаница, јер бијаше сва умотана у пастирски огртач. »Колико имаде звијезда на небу 2=«< упита ме Стефанета, па не очекујући одговора, поче се дивити небеској природи: »Ох, како је горе лијепо! Толико

подбочена

"звијезда никад нијесам видјела!«

»Да ли знаш како се зову звијезде, чобанине > «

» Да богме, газдарице.«

»Баш ове изнад нас: то се зове пут светог Јакова (млијечни пут). Тај пут води управо из Фран-

цуске у Шпањолеску. Њега. је створио сам ев. Јаков.

из Галиције, да с њим може доћи храбри Драгутин у рат са Сараценима. Онамо даље, видите она »душна кола« (велики међед) са његова четири котача, што се сјаје. Оне три звијезде пред њима то је теретна марва, што та кола вуче, а она сасвим мала звјездица уза њих, то је »кочијаш.« А видите ли оно коло око њих и ону кишу од самих звијезда репатица, како се стрмо обарају То су душе, које Бог никако не трпи код себе... Оне пак што стоје мало ниже, то су »грабље« или »три краља.“ По њима чобани познају вријеме. Чим се појаве на небу знак је, да је прешло по ноћи. Чим падају ниже, тим се све више приближује дан. Онамо још даље на југ сија »Јован

() тој звијезди приповиједају чобани ово: |

Једне ноћи био је позван »Јован од Милана« | са >квочком« у сватове своје пријатељице, ввијевде. »Квочка« је, веле, била тако нестрпљива по нагла, да се она најпрва упутила пут неба. Видите. је! Ено је онамо, далеко, па сред неба. »При краља« ено пресјекоше јој пут и успеше се опет више ње, а онај љенчина »Јован од Милана« дуго је спавао, па је сасвим иза њих изостао. Ено, од љутине, баци за њима штап да их заустави. То се зове такођер »Три краља« или »штап Јована од Милана«.. Од свих звијезда, газдарице, најљешна је наша пастирска звијезда. Зове се »Чобанова звијезда. « Она не почива све до зоре, него нам непрестано свијетли, па ви-. димо рано кренути стадо на пашу, а и с вечера одмах гране, па видимо са овцама торовима доћи. Ми је зовемо још и »Мателоном. « Лијепа Магелона сваке седме године сустиже »Петра из Провансе« и за њ;се удаје.

»Како!«

»Вар се п звијезде зачуђено Стефанета.

удају, чобанине 2« упита ме

»То се зна, газдарице. «

Баш у часу, када хтједох почети, да јој опширно причам о тој удаји, осјетих како се на моје груди. приви неко свјеже п њежно биће. То бијаше њезина главица, коју је пусти сан био свладао. Коса јој бијаше вамршена. Она је прекривала по плеђима и лицу. Изгледала је као горска вила, кад сан борави.

Ја бијах врло, врло узнемирен, посматрајући овог успаваног анђелка у мом наручју. Све је ово најсвечаније скривала ведра ноћ, која је у мени будила само добре осјећаје.

Тако остасмо све док се свјетлост дана. Звијезде с неба, као велика крда оваца, полако се губљаху пи мени се привиђе, да је једна најљешша и мени најмилија звијезда изгубила свој пут на небу и дошла, да у мом наручју одспава слатки сан.

не поче указивати

од Милана.« Он је луч међу другим звијездама.«

ОШ МАСА У АТА —_____-

Ох, помоз'те, добри људи!

Позив на прилагање дарова сиромашним Србима ђацима.

де зима, љута зима. Его том, ко љубу има,

Џа са њом крај топле пећи,

У најлепшој плива срећи.

Иде зима, љута зима... Благо том, ко мајку има, Па на топлом крилу мајке Слуша шапат слатке бајке.

Иде зима, љута зима... Благо том, ко брата има,

Џа не стрепи кад снег веје, Јер га братска љубав греје.

Иде зима, љута зима... Благо том, ко сеју има, Џа крај ње у топлом куту Не осећа зиму љуту.

Али тешко сиротану,

Који никог свога нема, Кад у соби ладној слути Шта му љута зима спрема.

Нити Нити Нити Нити

љубе, да с' мајке, да га теши, брата, да е' нашали, сеје, да га жали.

насмеши,

Север звижди... кревет хладан, Празно срце, стомак празан: Сарајево, у новембру 1908

Мрав се хвата, мрзну груди (х, помоз'те, добри људи! Маринко.