Босанска вила

1908 БОСАНСКА ВИЛА 1908.

+ ~ · Феу

Љубите се међусобно!

— Слика. —

м

[: ећ је пуцкарала. рвенилом жеравице 7 обасјавала, је простор пода моје собице. | Заморен од путовања а ишибан снијегом п вјетром са Дрине, ушавши у њу не упалих жижак, већ онако заморен изва> лих се на креветац самачког живота... | У почетку незнане су мисли владале мноме а | ! потом, занијет данашњошћу тонуо сам све даље и даље... сјећао се прошлих дана, а љуљушкан будућношћу —- утонуо сам у заморен, тихи несвјесни сан, што одмора души даје а живот кријепи!.. Из тог сна пренух се позно у ноћ. Не сјебајући се, у први мах, шта се са мном девило — кади како сам лего починути — механички пружих руку

столу, па напипавши жигицу, креснух и припалих свијећу.... Часовник виш' стола тик-такаше и показиваше 10 и 3, часова ноћи у очи нове године.

Нова година!.. појам што у се гута обрт зем= љин од 265 пута око центра наше васионе. Тај појам буди, рађа, ствара, ништи п тамани хиљаде и хиљаде наших жеља, планова, мисли — и непрестанце кроза цијели ток свога живота одржава и у нашљеђе другој »новој« предаје једно те једно исто, наду... очекивање!...

У кругу тих вјековних мисли, пред „освитом »нове године,« кренуо сам се и ја, и ако полусањив, маштати о себи, о новом љету, које ће ме јутром предусрести.

Ал какве вајде 2!.. ЉМислима сам блудио, надом ишао, а сладости живота жељом кушао. Надао сам бе и желио лијепу будућност, али гдје је она 7... Ње нема, јер је живот: прошлост, садашњеота, а. будућност — машти припада!..

Осјетих да ми је хладно! Потакох загаслу пећ, вратих се столу, у шпиритуозну кувалицу насух воде

и приставих каву. На пољу је бјеснио вјетар, чији

фијук чујах а јачину угледах на пламичку свијеће, јер јачина вјетра и кроз. двојне прозоре на соби њихаше пламен...

Струјање. воде у кухалици подешаваше се монотонијом свих утисака, који ме окруживаху, а кад и кава би готова, срках је уз дим припаљене цигаре, који је п крио пи садржавао слике замишљене... | све досадање изгуби се, кад подухом даха разагнах колутасте облаке дима а очи пренијех са слике на слику, што вишаху са обадвије стране часовника. На једној ми се од њих задржаше очи, и ако сам је шта и шта пута вољно посматрао.

Посматрао сам је толико и толико пута, ал ми никада толико жеља не бјеше, да се собом унесем у сваки потез оличен на њој. Никада ми неимуштим

= _ Непл Рапгег. Копирао ријечју Жеив. М. Радосављевић. >

језиком својим не говораше тако, као овај пут... никада ми толиком јасношћу не испољаваше душу сликареву оживотворену кичицом на платну при стварању замисли и момента, оличена у божјој заповијести — не убиј! Никада, никада оволико жива, никада не бјеше... Ослоних се налакћен, па је посматрах дио по дио. ;

·ЛВећ осваја тмина вечери а хоризонтом се истичу преданаци бијеса буриног. Џиновеко прамење мрких облака застире горњи хоризонат, те све то већма даје постољу доњег, неку чудну јеву, која глорификује несхватљивошћу пуном страха и грозе све оно, што угледа око наше!

Нашт видик почиње са дијела суве земље, чију ивицу прекривају исконске зидине некога града, чију основу запљускују и мију вали узбурканог мора. А тамо; са крајње ивице тога видика, отеже се у полумрклу висину и веже за небо, неизмјерна тама, развучена у мрклу платнасту масу дима, што се диже са: вгаршшта незнана, града а над остацима порупених кула и дворова, Пошљедњи опрт даје: пропали сјај, ништавну вели чину, палу славу и варљиву вјеру покољења. да су станац, да су вјечни, да се не могу освојити... али... али их бијес и занешеност продрлим пламеном предадоше праху и пепелу...

Пошљедњи остаци просутог блијеска по дворовима и храмовима, украса п злата, блага и сјаја, вјештине, умјетности, знања и културе — послије пресалог извора, даваће трагове само донде.. док пошљедње духање јачег вјетра не разнесе пучином мора и хоризонта у вјечиту ништавост пошљедње остатке свега живота њиховог, пошљедњи биљег, прах, гар и пепео!..

И ено... вјетар почиње! Клубаста маса развлачи се у дугом зракастом правцу отегнутом у недоглед. Извор њеног постанка, тек се контуром безобличног предмета једва назире. А кад сване нови дан, тек ће само огорјеле рушевине појединих кула стршити на ограшју, гдје је дивљачноост човјекове душе пи руку дјело дјелала. Подина ће бити вјетром почишћена, не ће бити ни праха, ни гара, пошљедњих остатака дотадањег свега живота... Тек, тек, по гдје гдје, заостале огорјеле кости тијела човјечијег казиваће, да су људи туде обитавали, и кад по том десетине година мину, кад заостале зидине обрасту у бршљан и павитину — јејшна, гуштијери, змија и купина наћи ће ту себи станка, мира и одмора. Човјека, људи... бшти не ће...

Свугдје смрт и знаци њени!

што их око једва назире.