Босанска вила

Бр. 8.

19083. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 45

— А би ли ми га дао јефтиније 2 — запита.

Тодор, надајући се пазару, нареди кахву и опет сједе према Вуки.

— Ама, куд ћеш јефтиније» — запшта. — Хоћеш ли, брате, да ти га поклоним2 Ако ми вјерујеш, ја сам дао за њ два дуката, мање два гроша. А, ако ћемо по души говорити, зар није право да ћарим два гроша» Данас ни тако нема ни на чеме ћара ни среће, него ето радим и чепркам само да не сједим џаба,

Тако је то! — потврди Вуко. — Ја све знам, да је то тако... Ама, опет, можеш ми га дати за дукат ...

Кахвеџија донесе кахву и почеше је тшти.

— Узми ти чибук, — рече Тодор, — па се неђеш кајати. Ја ти кажем, да га вакога нема у Мостару, па да га се краја на крај прођеш. Ово је стамболека роба, што су Стамболије својим рукама радиле. А ти, бива, знаш да се у чибуцима нико не разумије ко Турчин и да их нико не зна пачинит' ко Турчин... Болан, кад запалши на 'ваки чибук биђеш ко какав паша, ја ли везир.

— Јок, јок, — хитно упаде православни христијанин!

=— Па добро, — дочека Тодор, к'о какав наш старински кнез.

Тодоров пијевац искочи испред дућана, па право староме Вуки на раме. Вуко није трпио никакве живине. Није трпшо ни псетења, ни мачака, а камо ли пијеваца! И ово је управо било понижење једно, да њему, као »церковном« човјеку пада пијевац на раме. Али он не “рече ништа. Стиште срце, савлада се. да љубав чибуку, остави пијевца. Још се чак пи насмија.

= А лијеп ти је! — рече Тодору.

= Лијеп! — дочека Тодор весео. — Лијеп ко уписан! То ти је мој први јаран! Он ми прави друство -.

Вуко. — Ја сам

а ти ћеш бит"

= И пјева лијепо. Чуо сам га.

Љевше од бумбула!

"И Тодор скочи са свога мјеста.

— Чујеш, кад си таки чојек, —= рече, оставићу ти грош на чибуку. Нека буде грош мање од два дуката.

— Душе ми скупо је, — дочека Вуко. — Скупо наопако! Него ја ћу примакнут грош. Дукат п грош да ти дам па нек' буде сретно.

= Не море, брате.

Вуки додија пијевац. Он га полако скиде с рамена, и устаде; као да пође. Поглед му се и опет оте на чибук. Погледа, па уздахну. Онако лијепа ствар, онако фина, па да не буде његова! А цијена скупа! Тодор га држи за будалу и хоће да га огули.

Он опет уздахну п оде на свој дућан.

У.

Треће јутро пвађе Вуко из куће подбуо, мрк,

љутит. Видјело се п опет да није спанло. Није чак

ни вечерао као што треба, једнако мислећи о чибуку. 1 што је вшпе мислио, све га више вуче жеља, да га купи. А цијена смета! Скупо, наопако скупо! Па, најпошље, није ни због тога, што је скупо, колико због тога, што ће се Тодор испод брка смијати, како га је преварио и оглобио. А то ни по што не смије. бити! . ..

— Вала му нећу јутрос сам отићи на дућан, — рече. — Мислиће, да сам једва чек'о да му дођем. Чекаћу, да ме он први зовне.

И, збиља, савладао се толико, да није отишао. Шетао је само испред дућана и једнако пушио цигар за цигаром. Једино се није могао савладати, да преко ока не погледа на оно мјесто, гдје су стајали чибуци. Очекивао је сваки час, кад ће га Тодор зовнути. А Тодор, баш као за инад, нашао се у послу, па нешто чисти и распрема, а неће на њега ни главе да окрене. Није ни Тодор био луд, као што је Вуко мислио. Досјетио се он зашто се Вуко шета и лијепо је опазио онај његов поглед. С тога се није ни хтио јављати. Правио се, да му није стало ни до његова муштерилука, ни до пазара. А и он је једнако очекивао, да се Вуко први јави п да рекне што год.

До душе пшјевац није знао ни шта мисли један, ни шта мисли други. Он, осокољен јучерашњим лијепшм пријемом старога Вуке, ослободи се опет и скочи му на раме. Вуко се трже. Хтједе га збацити, отурити са себе, јер је то заиста била чудна непристојност, на чаршији, пред свијетом.

И љутито диже руку и баш да пзмахне кад срећна мисао паде му на памет.

(н развуче лице, осмјехну се и пишјевца положи на ћефенак. Положи га полако, као какву стаклену ствар, за коју се боји да је може разбити и, помиловавши га по крилима, просу испред њега неколико зрна кукуруза, што их је свако јутро купио испред комшијских дућана и чувао их у једној кутији »да се не гази нимет божји.«

Тодор, опазивши то, застаде. Још се није дестло овакога чуда, нити му је још и један комшија поклонио овлико пажње пијевцу. И он, задовољан, заборави чак на трговачке интересе и окрену се Вуки:

— Хајде, да пшјемо кахву, рече.

Наравно, Вуко је пристао, Остави п дућани пијевца и кукуруз. Сједе са Тодором. Обојица. погледаше један другоме у очи и, као по некоме нагону, погледаше у чибук.

— Шта велиш»= — запшта Тодор први.

= Шта 2

— Јеси ли се смислио 2

Вуко се као мало замисли.

— Тхе... јесам, — рече. — По ону цијену не могу га узет... Дао бих ти дукат п два гроша, па да се смипримо. Ако тако не даш, онда ми п не треба. Могу ја п без њега. Имам, фала Богу, чибука.