Босанска вила

Стр. 44

1908. БОСАНСКА ВИЛА. 1908.

Бр. 8.

неког свог доброг пријатеља и познаника још из дјетињетва. Туда, кроз то мјесто води пут за моје село, те и ако ми није још далеко било путовати, остадох на преноћишту, јер ми се неиспаваном, ломном и уморном од путовања чинило да ћу заспати чим

легнем у постељу. Мој пријатељ ме искрено п свесрдно дочекао. По вечери смо мало посједели и ја га замолим да ме због умора пусти да одмах легнем и ако ми је његово друштво било пријатно.

(Наставиће се.)

Љубити.

»Љубио сам« — живота нам кратка, Ништа друго, успомена слатка.

»Љубио бих« кад уздах не прати, Ни жељом се то не може звати.

»Ја ћу љубит« — чудна, смешна збора, Свак се томе насмејати мора!

Ал »ја љубим« — то тек вреди само, Јер тад пао или рај познамо.

Предраг.

од

Два старца,

Приповијетка.

— Светозар Ћоровић. —

(Наставак.)

ТУ,

ај аи јутро дигао се рано и одмах кренуо у руб чаршију. Мислио је, да се Тодор одавна тпробудио и отворио дућан. Преварио се. У читавој чаршији ни кахвеџије још нијесу наложиле ватру, а камо ли други... Вуко отвори свој дућан и, мимо обичај, поче ходати испред њега. Једнако је гледао у Тодорове ћефенке, очекујући, када ће заклептати...... Узалудно!.. Вуко поче проклињати у себи и чудити се, како може бити на свијету таких људи, који неће да устају рано, него се истежу и протежу по толико сати... А жеља га вуче, да што прије види чибук и да га још мало узме у руке. Од жеље стаде уз Тодоров ћефенак и, кроз једну рупу поче вирити у нутра. Надао се, да ће га тако моћи видјети... Па п то узалуд!.. У дућану је било мрачно и није се могла ни назрети никаква ствар: Вуко љутито удари по ћефенцима и прогунђа нешто. Удари и други пут... И тада поче лупати непрестано.

= Ко је тог — зачу се промукао Тодоров глас, из дућана.

= Ја... ја сам... Вуко..

=— Па шта ћеш у 'ва доба 2

= Устај.. Давно је свануло!

У дућану настеде као нека лупа, стењање, зијевање.. Мало за тим па се ћефенци растворише, а Тодорова глава помоли се између њих. Он некако зачуђено погледа у Вуку, и лијено, протежући се, поче распремати ствари. Вуко одмах ускочи у дућан.

— Ђе ти је чибуке — запита.

— Ено га тамо, — одговори Тодор зијевајући и показа руком у један крај.

Вуко оде и узе чибук. Узе га исто и јуче, врховима прстију. Опет га поче

онако, као загледати. = Фина ствар — рече као за се.

— Фина је, фина, — дочека Тодор.

За чо-

јека, који може, није ни по што скуп.

Вуко опипа ките, измјери чибук педљима пи погледа Тодора.

— А колико га цијеншше — запита.

— Два дуката — одговори, Тодор.

Вуко, као поплашен одбаци чибук.

— Их, брате, то је пуно!... То су паре!...

= Шта је пуног — дочека Тодор. — Пуно ти два дуката! А зар пе внаш, болан, да сами ћехлубарски такум продаје се по дуката... А камо осталог

Камо јасемин, свила, злато, лула, дангуба, рукођело, | интерес, трошкови... И то ми га је начињено за ћепф ... Ко хоће да угоди ћеифу, треба и да плати.

Вуко жалостиво погледа у чибук, па уздахну.

— Опет је то пуно! — рече. — Пуно, молим те!... То је колико двјести ока жита да ућерам у кућу и да се љебом раним за два мјесеца. Да је, на прилику, дукат, дао бих. Мерак ми, да запалим, па би толико и халалио. Ама, по Богу, два дуката! То је ко у цара Душана!

Тодор уреди ствари, па сједе.

Е, брате, по души реци, зар није лијеп2 Е, зар

- не би чојек дао дукат, па да га само гледа >

Вуко, брже боље, окрену главу у страну, бојећи се, да, поред оваке хвале, не пане у искушење, те да не преплати чибук. Он је слутио, да Тодор зна, колико му се свидио, па хоће скупо да наплати. (С тога је вољео мало затезати, надајући се, да ће га тако јефтиније добити.