Босанска вила

Бр. 8.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 48

нем, јер ми је он, као спромашак, мало шта могао помоћи. Нашао ми је мјесто гдје ћу служити п учити школу.

Пружи ми руку п ја пољубих његову испуцану од рада руку пи облих је Сан јер тек тада осјетих тугу за кућом.

(н не оде одмах. Стајао-је преда мном 000рене главе, замишљен, суморнијег лица него тито сам га пкад видио п лупкаше глоговим, кривим штапом у један камен од калдрме, Ја сам стајао трема њему, плакао и заклањао лице рукама, јер ме бјеше стид од трговаца, који су ив својих дућана гледали нас двојицу а тако исто на улици застајкиваше мпоги од пролазника, те нас радознало посматраху.

Најзад отац узе шарену, ткану торбу, коју бјеше спустио крај себе, упрти је и веза упрте на грудима. Ва тим извади из њедара прљав пешкир, одријепит га, извади из њега грош п метну га у зубе док онај остак веза у пешкир и врати та наново у њедра. Затим ми пружи прош, да ми се нађе у туђем свијету. Примајући грош из руке његове, станем љубити руку ш зајецам у плачу.

Отац истрже руку.

— Не плачи. Труди се само неће л' милостиви Бог дати ла ти бар срећно поживиш... Ја би плакао, кад 6: знао да ћеш и ти остати невољни сељак,

живомученик, слијепац код очију — рече ми отац,.

нагло се окрену од мене и пође улицом на ону страну, куда се иде нашој кући у село. Гледао сам за њим и плакао докле год не замаче за Бошак жуте двоспратне кафане. Сјећам се како шичеве пспред мог вида најприје његов повијен стас, па онда ш торба на леђима, из које су стрчали пријесни опанци ш неколико шипака челика, што отац бјеше куппо сусједу Томи да нади сјекире.

Ја сам се трудио; служио друге, мучио сеп учио; напрезао сам се па све снаге само да ме не стигне тешка и горка судбина, коју ми отац предсказиваше, ако останем у селу, радник. Колико 'напора п непроспаваних ноћи над књигом, колико муч= них и тешких дана при том проведених у борби са стротињом пш немаштином.

Најзад савладао сам све препоне, на које сам наплазио, упорношњу, енергичним радом и за све своје невоље, биједе, патње пи труд, у чему сам младост провео, добих као награду свједоџбу о свршеном факултету на Великој Школи.

Постао сам чиновник, На двије, три године по том умрије ми отад и ја примим у нашљеђе његово имање, које бјеше много веће него кад оставих кућу родитељску и пођох на науке.

За неколико година ја сам у државној служби

добио врло лијеп пи угледан положај, -а у том ми

умрије и стриц, богат трговац из Биограда. Како је умј'о без дјеце, то све своје велико имање завјешта мени као пајближем свом.

Ж Срећа .... Шта је срећаг Је ли то она срећа на коју ми отац указиваше претом, за којом ме упути. Сирома, мој добри отац, како би он био задовољан, срећан, пресрећан, да је само доживио да види свога сина школована, здрава, млада са одличним положајем у државној служби, богата, врло богата и, разумије се, са добрим изгледом на женидбу са каквом богатом нашљедницом. Ја сам далеко од онога, чега ме жељаше да сачува мој добри отац, далеко сам од потребе да морам ма шта радити. Нијесам, дакле морао радити ништа, могао сам живјети сјајно без пкаква рада, па и без државне службе, а већ о мучном, сељачком раду и да се не помишља. |

Послије мука и невоља, с којима сам се морао борити, ја повјеровах срећи својој, која ме бијаше тако раскошно даровала и пред мојим очима пуче будућност ведра, весела, обасјана ружичастим сјајем среће; понпјеше ме чаробни, слатки снови и ја загрљен са. срећом својом, пун вјере и наде, пођох са њом напријед, у будућност, на сусрет рајским уживањима, која ми се обилато нудише са свију страна.

(свега доста, сувише. Џропутовао сам многе земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства. а средства су ми допуштала да их уживам. И ја сам их уживао све дотле, докле се нијесам свега заситио. У својих три-

десет година ја. сам био већ сепшт, пресит свих могућих задовољстава. | За тим сам почео измишљати нова, нарочита,

дотле непозната задовољетва, тражио. сам нове дражи

за живот. Почео сам биркати, пробирати.

Браво п с тим бијах готов, врело среће и задовољства као да мало, по мало са свим пресуши. Досадно; све досадно. Без наде, с очајањем гледам у пуст, празан живот, из кога сам увео све што се могло узети; утрошио сам сва задовољства, управо ја сам их као какав распшкућа проћердао, прокоцкао. Ја сам на једаред писпио цио пехар, што ми га срећа за цио живот даде, да из њега штедљиво пишјем само кап по кап, те да тако том слашшћу равблажујем горчину живота кроз цио вијек.

Најзад учини ми се, као још једино што би могло колико толико разблажити и примирити моје растројене нерве, село, мјесто мога рођења, оживљење оних слатких успомена. дјетињства, она мирноћа нашег села, свјежина, тишина и зеленило.

Ез са

Цио дан сам провео на путу. У сумрак стигнем у једну паланчицу ш ту останем на преноћишту код