Босанска вила

Стр. 42

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 8.

Ево шта о погребу пише »Глас Прногорца« :

У 2 сата послије подне свршен је укоп високопреосвећеног митрополита Косановића. Укоп врло свечан. Мртво тијело пренесено ша куће у цркву у 10 сати, кад је почело свечано богослужење. Олужио је цетињски митрополит, ув асистенцију протођакона, Радичевића п пет свештеника. У пратњи заступник Њег. Краљ. Височанства господара и књажевске владе, госп. војвода Божо Петровић, пресједник државног савјета, госп. војвода Симо Поповић, министар тросвјете, све мјесне власти одолен и из Бара са управитељем нахије госи. Марком Петровићем на челу, сви у стајаћем руху. Многобројни народ све три вјеропсповиједи прекрилио улице куд је спровод тро-

лазио. — Пада у очи многобројност Мухамеданаца. при спроводу. — Арцибискут барски Милиновић послао нарочитог изасланика, присутно сво католичко свештенство овог округа. — Дирљив говор цетињског високопреосвећеног митрополита над мртвим тијелом на све присутне прошавео силан утисак. Како митрополит тако и управитељ нахије непрекидно добијају многобројне пзјаве саучешћа. Сажаљење послали сви архијереји српске цркве, а такође васељенски патријарх цариградски и митрополит петроградски у име своје и светог синода. — Много изјава саучешћа примају се са свију страна Српства, особито из Босне пш Херцеговине. |

РРА

Браћи Невесињцима.

а је поноћ. Тишина. је,

Фе-72;

(57 Ни од куда једног јава, Тешки терет судбе паде, Џа ни ветрић не ћарлија, Којим грозна тмина покри Ућуто се, мирно спава. Најсветлије зраке наде.

= И све спава, ал од мене Да их тешш: да ће и њих Тихи санак даље бежи, Лешше сунце обасјати; Јер га гони тешка рана, Свемогућ је тако добар Што у мојим грудма лежи. Лешшу ће им судбу дати.

Моје срце неће мира, Да ће као луча спаса, Што та тихи санак даје: Скинут облак се њихног чела, (Овај час би полетило А тим доћи п до сврхе У далеке српске краје. Узвишених својих жеља. Кад пођете сложно браћи Којих нада јоште тиња, Бела Вода.

Својој браћи, а на коју

"оз «0

· Па да ли ће скорим доћи То жељено доба среће2 Ах, све дотле срце моје Мир и покој наћи неће!

Све док буду доппрали Моје браће тужни ваји, И отуда дуво ветар Што га чине уздисаји.

Женско јесам, ал “ менш Исте срце српско бије, Исте жеље, иста крвца Што 6' за Српство да се лије.

Стопама ће вашим, мети Следовати и — Српкиња.

Каја Гопићева.

Срећа!

Не ад сам још прије толико година пошао из-

: села у град да тамо продужим школовање, испратпо ме отац овим ријечима: "— Труди се, синко, учи и дан и ноћ... Ти видиш како је сељаку мучан живот: бије га мраз и киша и голотиња пи босотиња; грбача пуца од рада, а кад у љето на раду припече звијезда, у тјемењачу, мозак провире, па опет је и гладани жедан п не доруча и не довечера. Одмор је сељаку само кад та под земљу метну... Јест, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад!... Ту је мој отац зађутао, сјећам се, а послије дуже паузе с уздахом додаде:

= То те, синко, чека овдје, у селу.

=— Рад. М. Домановић. =

Ове ријечи остадоше тако јасне у мом памћењу, да ми се п послије толиког низа година чини као да чујем крупан, рапав глас очев, као да га гледам. Као да ме гледају оне његове уморне очи, у којима се огледа толики низ мука пи невоља у животу његову. Као да гледам његово коштуњаво огрубјело лице од вјетра и кише, мраза п припеке; као да гледам чисто његов повијени стас, сјећам се тако јасно његове пекрпљене туње, масног феса на глави, испод кога вире праменови косе, које је попала друмска прапшна. |

Те ријечи рекао ми је кад се опростио са мном, враћајући се из града натраг кући, а мене оставио ту у граду да учим школу и да се сам о себи бри-