Босанска вила

Бр 6.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Слети, (Милујући је то глави):

Јадна сестрице!

Ружица: Не мари, брато! Не тужим се ја... Тек 'нако ... пет! Свршавају (из уркве се чује то| јање). Глас калуђера: Благословеније господње на вас, Веегда ниње и присно и во вјеки вјеков!

Хор: Амин! Клепало тихо куца. Слепи и Ружица устали и жрсте се. За тао време излази народ из фркве и крсти се. За њима калуђер с бројаницама у руџи. Свм се тпискају око њега те га целују, ко у скуп, ко у руку, а ко у груди. Ружица се за то време прогурала, та га фелује у руку. "Калуђер (трене се кад је угледа) :

Ти овде» А Виде! —

Ружица: Тамо под брестом. (свет се разишао).

Калуђер: Добро дошао, Виде!

Слетац: Добра коб! И благослови духовниче! (погне главу).

Калуђер: Бог те благословио! А од куда путр

Слепац, (иелује га у руку и оба седају под дрво) :

Од Београда,

Калуђер : Паг

Слепа: · Јесмо л' сами 2

Калуђер: Сами. |

Слети: Ружице! Припази тамо да не дође ко! (Ружица оде катијн). Ох!

Калуђер: Разумем те! Тим Србин се рађа, тиме живи он И умире тим!

Слети: Духовниче, зло!

Калуђер: И од зла више! Пакао је то! На колац људе, жене нам у срам А цркву и дом у огањ и плам. Тако би јуче, данас тако је Па то и сутра! Столећа су то Што нам се свете за предачки грех

Мој јадни брате! — Виде л' тамо штог - Слети: Смрт! Калуђер:

Њу видим свуд

СОлети:

Нигде овакву! Београд црни од јаука ври. Под бедемима мученика сто, На коленима зове куми омрт, Вапије за њом. Ох, ал и та смрт Тако је спора где жуде за њом! Џатника јаук разлеже се свуд И лавеж паса уздивљалих, што Гложећ се, глођу кости живима (стреса се) Ух, какав ужас, кад ти слуша слух Јаук пи лавеж како смешани Продиру небу!

Калуђер (горко): И на небу мир» —

Слети; Мир!

Калуђер:

И сунце греје 2!

Слепа: Греје ко и пре!

Калуђер: Господе, авај!

Слети:

И то није све. (више за се) И њега ето погубише већ.

калуђер: Кога 2

Слети: Старца нам.

калуђер (ватрепашћено);

Хаџи-Рувима 2

Слети; Њега, да! И још како га намучио звер! Клештама врелим испод пазуха Кидаху месо живом јаднику, А кад мученик изнеможе, тад Посекоше га, пролише му крв. Главу на бедем истурише, а Тело псима, да га разнесу.

калуђер (очајно):

Господе! Боже!

(Слети: И то не би све... калуђер: Не збори, ох!... Ил' зар и страшније

Казати можешг Крв и сама крв, По јадној земљи разлива се то, И небо крвљу плаче, прокапа

И сузе рода нису оне већ

Из очију му крв се рони то.

То из јаука лопи сама крв, Невина, врела, мученичка крв!

Олети: И докле тако 2 калуђер: Докле — доклег — Ох! (замисли се).

Слушах те једном, када оно би

Стр. 107