Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 111

Или чујем где речица тија Кров селанце и лугове тече, Иг песмицу кад лахорић њија ЈПарно цвеће у пролетње вече.

Усхићењу предо бих се цео, Одагнјо бих своје мрачне снове, Џа бих тада загрлити хтео

Ове што српским именом се зове,

Петроград.

Или чујем у селанцу звона Сладак одјек тога гласа њина! Ил молитву, што је мајка бона Шаље за свог у туђини сина.

(то У у

Или цвркут што га вију тице У баштици кад зора заруди, Те к'о ружа запламти ми лице, Топло миље испуни ми груди!

Ал од једном ишчевоше сени,

У чамац ми запљуснуше вали,

Ћути Нева, а таласи њени

Све ми даље носе чунић мали.

Драгослав.

Буцибатина.

Приповијетка Макеима Горког, превод Милана Матића. | (Наставак).

орате признати да је скитачки живот нешто велико, нешто надмоћно! Тада је </; тако пријатно осјећати се слободан од "У свију обавеза, од свих малих дужности,

тако чврсто спојених за живот, да је то досадан терет — пуна врећа дужности, као што је дужност непрестано се свлачити пи облачити, непрестано говорити и све онако радити, како ти обичаји диктују, а не онако како би сам човјек рад био. У сусрету с познаником мораш казати по обичају »добро јутро,“ а не: »вове те тај и тај.« У опште може се рећи, и цијела је истина, да су сви ови помпезно-глупи обичаји, његовани и чувани у многим мјестима, само једна досадна комендија, ништа више. И то обична комендија, јер нико никоме неће креснути истину у очи, да је магарац, па ако се овако некоме каткад и каже, то бива само у наступу какве исправности, која се зове гњев, нерасположење.

— Вуцибатине и скитнице далеко су иза ових и оваких манифестација живота. Факт пак, да се без жаљења одричетш многих угодности живота, и да можеш без њих живјети, то пријатно утиче само на твоје мишљење о себи самом. Човјек је према себи до крајности њежан, ја бар према себи никад друк-= чије нијесам радио, и зуби савјести моје никад ми нијесу нанијели нарочитих болова. Никад нијесам черупао своје срце канџама савјести своје. Знате ли ви, да сам рано и некако неопажено стекао стално и најобичније увјерење, како би и ти могао живјети, кад већ мораш један пут умирати, и зашто се онда, не можеш сложити са самим собом > Зашто тјерати косу на десно, кад ју је природа упутила да расте на, лијево, а ја не трпим људе, који се дијеле на два табора .... Шта ће они2 Имао сам прилике говорити с овим полутанима, а они ми веле: »што свираш= Зашто се буниш> Ми идемо« веле они »своме усавршавању.« Зашто то, како то да се у усавршавању налази смисао живота2 Ја то ништа не разумијем. Чист смисао налази се у усавршавању дрвета,

којима је човјек везан, од свих ситница,

које се култивира, да нам користи доноси, и да од њега начинимо руду за кола, мртвачки сандук, или већ да се употреби за нешто корисно у животу човјекову. Добро је дакле, што ћете се усавршавати, то је ваша ствар; али кажите ми зашто ви једнако путујете п тражите од мене, да се покоравам вашим назорима2 За то што сам ја животиња кажу ми они, и за то што не живим у смислу живота. Али ја сам ипак нашао камен мудрости, п ако сам животиња, свијест о моме животињетву ви мало ми не шкоди. »То је лаж« веле ми они, »јер кад увидиш, да си животиња, ти ћеш се поправити.« Ја живим у миру са самим собом; памет моја и осјећање моје слажу се потпуно; ријечи и дјела у потпуној су хармонији. — » То је простота и цинизам« кажу ми они. Тако ови, а и остали говоре, а лијепо знам да лажу и да су глупш, јер то свуда осјећам и за то их презирем, што их познајем какви су. Све оно, што је данас простачко, прљаво и рђаво, кад се сјутра прогласи за чисто, добро и часно, онда су све ове лудорије пи будалаштиње, без сваког непристрасног савлађивања себе сама, прекосјутра још часније, боље и чистије. Оваким људима једно треба: да униште сами своју подлост... тако је то...

=— То су оштре мјере, рећи ћете ви; ништа за то што су оштре, ствари опет лијепо иду. Опоре су, али за то су опоре, што су истините. Ја сам н. пр. за то да служим или Богу, или ђаволу, а никако не палим свијеће обојици. Исправни ниткови увијек су бољи од рђавих чистунаца. Постоји црно, постоји бијело; чим обоје помијешаш, добијеш прљавштину. Ја сам се у животу за дуго сусретао с чистунцима, равумијете, с таким чистунцима, чија је честитост из комада, е брда с дола, скрпљена и покупљена онако исто, као што просјаци просе милостињу пред вратима. То је шарена, рђаво слијепљена честитост, која избија само у књигама прочитаним и која човјеку служи онако, као што га служе панталоне — само за свечане прилике. Оно што је заједничко код огромне већине људи и што је добро, то су рђава дјела