Босанска вила

43 САРАЈЕВО, 30. септембра 1904. Сфе

Год. ХГХ.

Значајан дан у краљевини Србији.

а кише љепше сунце сије! Ове ријечи да се нијесу потврдиле пи на коме, потврдиле су се на Ојбину. Прије пет сто година, кад је на Косову уништена српска слава, кад је пропала српска царевина, п српека круна утонула у крви ерпеких соколова, а = српски народ допао тешког ропства,

мало их је било, који су и песмишљали да ће доћи доба, кад ће се опет обновити стара српска слава. Тешко ропетво притискивало је Србина све вшше и вште, док му није догорјело до ноката. [1 кад је прекипило свако стрпљење, народ је српски у Србији устало против ужасног насиља. Прву заставу за ослобођење развио је одважни Карађорђе. Колико муке, колико патње мораде он подпијети са оеталим див-јунацима, док је очистио Србију од душмана. Од тада је Србија почела све љепше цвјетати и напредовати, док не лостиже и назив Краљевине. 'Пај пазив поспла је двадесет и пет година, а сада се остварио у правом смислу.

У Биограду, у српској престоници 8. септембра, на најсвечанији начин вјенчао се краљевеком круном Његово Величанство Краљ Петар ].

Први пут од Косова засја се опет српска круна и то на глави упука славног, увјенчаног Вожда српског, Карађорђа. Круна

се сијала необичпом љепотом, не што је израђена сјајно и величанствено, него што је направљена из опог топа, који је рушио п обарао свога непријатеља, па сад с поносом лаје наде па још љепшпшу будућност Србинову. У вјенчани славом јунаци српски: Карађорђе, Милош Велики и остали, који изгинуше бранећи слободу, сад тек могу бити мирни у свом вјечном сну, кад видјеше остварене жеље српеке, видјеше повраћену српску круну и српеку славу. а, ако Бог да, и величину. На то свесрпско славље, на крунисање краљево, слегао се силан свијет, пе само из краљевипе, него пз свију крајева, гдје Орбина има, па и из паших крајева бијаше их много, који су својим очима видјели ту ријетку свечаност. Сва српека срца бијаху испуњена неизмјерпом радошћу, гледајући послије пет стотина _ година, првог српског крунисаног краља, како достојанствено ступа пспред свију са крупом па глави, скиптром у десној, а шаром у лијевој руди, заогрнут краљевским плаштом у свечаној пратњи своје војске.

Па ко да пе замисли стару славу српску, прострапу Душанову даревину !

Тако је краљ пролазио кроз непробојне релове свијета, из чијих се грла проламало небо од усклика: Живио Краљ Петар '., што му пи ми из ових српских крајева од свег срца кличемо !

и ан ~“