Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Отр. 315

– | · Српском роду | у Старој Србији и Маћедонији.

== Дом без слободе, као цвет без неге; 4- Цвет сноси јер мора; народ неће стеге! __ Роде! кидај ланце... Бори се, и бори И сваког не молиш == У борби ће теби помоћи једино. Онај, што те воли! |

Нек те храби слави из шрошлости наше

„гКивот п рад оних, што се жртвоваше;

Што те више тлаче, у толико већа Биће борба рода —

Из борбе пи крви подижу се царства

: А рађа — слобода!

Ал пзроде прво жигоши и уби!

Тиме се добија а никако губи;

Тек нестанком њихним успеха ће бити; Не бој се што прете!

Тим би гуђин хтео да те у твом раду Збуни пи помете!

Буди као ор'о, енергија сама, Који пи заробљен тежи висинама, Кида жице, чека,. онај час што буди И небо отвара, дадњу жицу кида и слободу даје И будућност ствара!

Миладин К. Николић-Расински.

Тајанствена туђинка. бегггиде Раде.

— С енглеског превела Митра Морачина. —

(Свршетак).

У

послије неколико недјеља, пошто је Ђек

__ прича Етили Риверс што јој је на срцу. 55 о. прва се надала да ће дјевојци додијати то својевољно прогонство и само од себе, али од тога не бијаше још никаква знака, Шта више, као да је њезина жеља, живјети у овом пристаништу, хватала све дубљег корјена. Госпођи је Нелсон непрестано лебдјела пред очима корист, коју би ова млада дјевојка могла учинити друштву. Њезине мирне очи, озбиљно лице и мала, слатка уста јасно су свједочили колико би могла на друге утицати Етила, не марећи ни мало за то, уљуљивала је душу у сну поред мора и ринула сва своја осјећања у жалосну меланхолију. За то госпођа Нелсон, чим је уграбила прилику, користила се њоме што је боље могла. Етила је све то слушала сасвим мирно. Тек кад је госпођа Нелсон споменула и своје патње и жалости, могла је заинтересовати. То је био кључ њезину срцу. Усне јој задрхташе а лице поблијеђе. »Душо моја«, говораше опна » уопште“ сам опазила да је Бог баш опима, који највише трпе, одредио особиту мисију. Што већи терет, већа радост и уживање кад га савладамо. Ллалост и патња највећи су учитељи. Њих можемо заборавити, Богу хвала, али поуку, коју из њих црпимо, не можемо никад. Ви сте млада. „Кивот је пред вама; Ако се својевољно будете клонили људи и дужности, онда сте као слуга, који је закспао свој таленат. Вас

отишао, госпођа Нелсон усуди се да ис-

чека рад у широком свијету међу вашим пријате-

_ љицама и повнаницама, па и у вашој рођеној поро-

дици. Пред Богом свак има своју вриједност. Исто је толико корисно, ако одвратште коју дјевојку од сувишног угађања самој себи, као кад би одвратили пијаницу од пића и злог пута. Није величина само у дјелу, које смо учинили, него и у духу, у коме смо га учинили. Кад имате матер и сестре, треба да вам је света дужност према њима. — А послије, кад будете јачи, Бог ће одредити већи посао за вас. Да останете овдје, никад се не би дотле увдигли, него би бивали сваким даном јаднији и јаднији. Није нама дано да изабирамо путеве у нашем животу, него да-се држимо руке, која нас управља, у колико је можемо видјети. Не мислимо много о будућности, него употребимо садашњост како најбоље можемо пи умијемо. Душо моја, срце ме боли за вама; зпам како вам је празан живот, али ово говорим што вас волим«.

Етила је сједила код провора а поглед упразила на море. На једном скочи ш приђе наслоњачи, у којој је госпођа сједила. 5

»Нијесам појмила ствар са те стране. Размислићу о свему. Ви сте врло добри. Бој се имаћете право«.

Послије педјељу дана дјевојка, тужних очију, стајала је опет па малом брежуљку. Поглед је управила на острво, које се купало у сунчеву сјају, а на лицу јој се огледала неисказана чежња.

» Дошла сам да се опростим«, прошапута. Онда