Босанска вила

| (О 24

1904. БОСАНСКА. ВИЛА 1904. |

"Кад они тамо гробље посеју

светом кад-би оживео: гроб,

Хајд да прегарем, нек; потече. крв

Нејачи моје. Ал овако, не! "таратић; |

„Дижимо =народ!“

Алекса: (0 голим рукама 2

_ Де дижи овце против. вукова!

"Тде су ти зуби, канџе“ збориш тек!

Зар није. Кочо народ дизао, На Аустрија, не диже ли насо. Закрвисмо се и гле шта, се зби: Место -слободе, ропство, колац, гроб, Место витеза, -оковани роб! Погледај, ено! (токазује у шујуу

(РЕагор с тчоља)

таратић :.

„То су бегунци.

Алекса:

| ПО ох!

„ чаратић (гледајући тамо). Кукавна. нејач како посрће Смождена јадом!

(диже твенитј према „Београд; у.)

"Београде при!

Хаждајо, гнусна, што нам пије крв, Ко гадна гуја сколутана, ти Сикћеш и бацаш свог отрова гад. Векови куланиг у проклети град

- Бевбожним дахом што се савише | Несретан народ распеше на крст. Тебе да сурвам, развејем у прах,

А твом породу смрскам гадну кост, Живот Бу дати! — Мађко, Милуне! Прихватај нејач! момпи, на опрез!

„ Нођас нам ваља гавити у крв,

У крв, чусте ли, до колена. крв! Турчину крви да. се напијем, Ни гласник да. им не умакне!

Марков глав: (к који ј с Милуном отишао)

КДолазе“ зебне са децољ т старима ; љаг и шта је ко могао спасти. Сви су они, као и Павлија, у дроњимма џ бедног чвгледа. жене, "то која прилази Чаратићу и тнезу Алекси тав пар це-

_ Хеј!

Замном те само! Појава, Па

"лују ко у руке ко: у глпшиуу а ко у груди)

Чаратић:

На посо момци, дижите колебе

Шол раввалама. Казуј, старино -: Беше 1 колико доле Турака >

Једам стражар:

"Мула Ибрахим са педесет њих,“

Горих од горих, оставише град;

сважа вуче трли-

у А сунца селу бахнуше.

Од неког чули: Чарапић је ту Савладан ранам сишо међу нас Да боље вида. Мула Ибрахим, Преметну село, ама сваки кут! Ша кад не нађе искупи нас све, Подвикну: »Рајо, хајдука ми дај Ил ће вам 'село, прогутати плам!« Вриснуше жене, обиснусмо сви Крвнику 0 скут; ал он несретник, (7 Турцима зађе из дома у дом; Зајмише стоку, овце, говеда,

(ве нам узеше, душа оста тек. Џа и то њима не би доста јошт

Но и на образ насрнупе наш;

Ко год не склони снаху или кћер То поведоше у проклети хан,

СЈ

Ноћас да с њима грдно пирују.

_ Кад Павлијином дому дођоше,

Те снаси њеној очи згледаше,

" Гадови, шта починишше тад!

Унуку њеном мрче тада свест,

Те штитећ' жену уби Турчина.

А: Турци тада осуше на све!

Унука њеног у комаде свег;

Што не избеже покла њихов нож!

Павлијну снаху одведоше у хан

А с њом по избор десет младица. Чаратић: -

Скотови! до Алекса (за се)

Боже! Можда. јаз мој кров Сажиже огањ, можда. и мој син Жеивотом плаћа свога. оца дуг.

· Једна старица: На моје очи погибе ми син, Крв му пролштше. Боже, где сш тиг Има 1 те игде, да покајеш тог Мој сине, куку, хранитељу мој! Обрано - моја! |

Павлија: Куку и довек! У граду син ми труне као 105. Сам Бог зна нису л и његову крв Под бедемима полокали псл! Њега у ропство, дете му у смрт А снаху у срам, у згариште дом. И ја још живим! Види л' ово Бог Хаје ли за насг . Друга старица: |

Авај, куд ћу сад, Без шког свога у немили свет2 Смилуј се Боже! Душо где је смрт Да ме избави 2 Јаох и довек! |

– (Наставиће са) а