Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1905.

Стр. 25

Отмица. По туђој мисли написао: Феман-бег Спикалић..

(Наставак).

(вај је рибар све знао. Паде ми на ум мисао, која ми не изгледаше рђава. Како би било да га узмем за нашег путовођуг Саопштих ту мисао Енглезу. Он се сложи потпуно са мном.

краћим путем одвести у Битољ — рекох рибару. У — Хоћеш ли нас ти водити 2 5 — Ефепдија! — узвикну он радосно.

— Даћу ти храну п десет гроша дневно.

— Десет гроша!

— Пристајеш ли2

— Пристајем, да богме.

— Ево ти двајест гроша. Десет сам ти обећао а десет ти дајем као данашњу надницу.

— Хвала, ефендија. Ти си достојан шљедбеник Мухамедов. Алах нек те благослови. Идем часком у Љесковец да извијестим жену п да јој дадем новац што си ми га поклонио. За час ћу се вратити. |

— Имаш ли коња >

— Немам. Сиромах сам.

— Онда ћу ти морати купити једног. их у твоме мјесту 2

= Колико ти драго.

— Идем дакле и ја с тобом. полако за нама с Наумом.

— Само се пожурите, — рече Енглез.

=— Ефендија — упшта ме рибар. — Хоћеш ли ићи у Битољ 2

— Хоћу.

— Онда најкраћи пут

— Внам. Али ја хоћу

Има ли

А ви, Јоне, идите

пролази кроз Козијак. да идем за стопама Ађр-. наута.

Ја јахах а он трчаше за мном.

Послије два сата стигосмо у Љесковец, мало село, са двајестину кућа, груписаних око једног малог турбета, или гроба неког турског свеца. Око кућа бјеху баште у рђавом стању, по којима свуда растијате коров.

Неке жене праху хаљине на ријеци. Рибар махну

једну руком. Она му приђе.

=— Фатима. Ја полазим. — рече.

— Куда ћеш» — упита га жена.

— Морам водити овог ефендију у Битољ. Вратићу се одмах.

— А шта ћу ја дотле јестиг — упита га жена.

= Ефендија ми даје десет гроша дневно. Данас сам већ добио десет. Ево ти! — То рече пружајући јој новац. — Купи хљеба себи и дјеци.

гена га погледа зачуђено. = Вар је све то мојег — упита.

— Треба нам путовођа, који ће нас нај=

— Да, кузун — рече јој. — А сад хајдемо часком кући. Морам узети што ми треба за пут. Причекајте, ефендија.

— Хоћу.

(Сјахах и сједох на траву. И нехотице почех размишљати о догађају, у који сам се заплео без невоље. Размишљао сам и о 'биједном стању наше тамошње браће, чији је живот непрестано у опасности, домаћи мир еваки час порушен, имање угрожено. Они не пате толико од турског, колико од арнаутског зулума. Да ли ће икада доћи вријеме, да се грјешно Српство уједини и отресе својих вјековних патња 2

Докле ће нас вјера дијелити и отуђивати> Кад Кемо једном прогледати очима и заједнички почети зидати свој дом а на своме огњишту 2 Зар та Европа, која носи цивилизацију по Африци, Индијама; Аустралији, не види ова чуда што се дешавају пред њеним очима, па зашто не очисти прије своју кућу од нељуди и невоље 2 ;

Долазак рибарев прену ме из ових тужних мисли. -

— Ефендија. Ја сам дошао. Заповиједај шта хоћеш! -

— Хајде најприје да купимо коња — рекох му:

— Ва мег

= Да.

— Ефендија! Зар ћу имати и коњаг — упита

ме он радосно. = За сада ћеш вриједан, биће твој. = Ох, ефендија. Служићу те вјерно! — рече скакућући од радости.

га само јахати. Ако будеш

— Умијеш ли јахати 2

— Умијем. Кад сам био млађи много сам јахао.

Одведе ме мало даље од села једном кућерку. На једној ливади према себи спазих много коња, Кад дођох тамо и прегледах, један ми се учини приличан.

— Омере!—= викну рибар невидљивог домаћина тога кућерка.

Неки старац појави се на прагу. –

= Ти си, Хаване! — рече. Које је доброг

— Овај ефендија рад је купити од тебе коња.

— Хоћеш купити коњаг — упита ме.

= Хоћу.

— Али ти имаш коња ш то врло добра.

— Ово је мој коњ, а треба ми још један за Хасана, који ће ме пратити на путу.

— Рекох ли- ја добро, Хасане, да си ти срећан | човјек. Свуд те срећа прати, а ти.

— Похити — рекох старцу — немам кад чекати.