Босанска вила

1908 БОСАНСКА. ВИЛА 1904.

и 18.

>

СРПСКЕ НАРОДНЕ. ГНОТВОРИЦЕ

Освета Ђока. бај рјактара,

а ноћи биди на ер

===

Бијел дане, освани на здравље,

И донеси добра свакојега, _А највише здравља и весеља.

Јер од здравља ништа боље нема, " Од весеља ништа љешше нема.

Сад по томе, цвијеће дружино,

Давам пјесму краичницу При. 5

Ако могох п ак узумједох, "Што ко вам је чуо од другога. Још зорица није забјелила, Ни даница помолила лица,

Ни влашићи небо препјешили. За дуго се још сванути не ће. Кликну вила с Ивице планине, Вила кличе на-Сеоца виче

По имену Лопушину Драга, То не била од планине вила, Него јунак Караџићу Шујо. | Па му Шујо вако говораше:

>»Чујеш ли ме, Лопушина Драго,

Ево теби голема шићара.

Ето иде карван од Никшића. Иду Турци Фочи и Таслиџт, Да догоне храну на самару, Има пуна стотина Турака,

И пред њима опа од Никшића. Но ти купи силовиту војску, Ајде ш њоме води Буковици, Па ти чекај карван од Никшића. Ако мислиш осветити сина, _ Твога сина Ђока барјактара«._ Кад је Драго Шуја разумио, Нит сједио, нит је дангубло, Но довати дивит и артију.

Те напише ситну бурунтију, "Па је шаље у Морачу тврду _А на руке Мини Радовићу. Овако га Драго поздравио: »(ј, соколе, ! Мина Радовићу, Покупи ми брађу Морачане, (Све по пушци и по десној руци. Купи, брате, стотину момака, Ево ми је срећа. донијела,

Да бих евога осветио Ђока. Јутрос ме је вила поздравила, Да је прошо карван од Никшића, · Иде карван Фочи и Таслиџи, | Да догони рану на самаруАко: Бог да п срећа донесе Ту би могли шићар задобити «. Па кад тако вњигу направио.

И под питу књигоношче нађе. Оде књига у Морачу тврду.

"Баш на руке Мини Радовићу. Кад је Мина књигу приватио

На књизи је печат разломио, Низ јазију очи оборио. |

·" Па кад Мина књигу проучио, Те видио што му ситна пише,

Ону тури, другу накитио

У Лијешње Мијату сердару: »Чу ли ме, Мијате сердаре, Купи мени педесет момака,

По Лијешњу и около њега. " Ма добријех, немој рђавијех.

Да си брже мојој танкој кули, Јер нас зове Лопушина Драго, Да идемо Ивици пл ајашитнтт,

Јер је прошто карван од Никшића,

Отишли су Фочи пл Таслиџи,

Да догоне рану на самару-

Ту моремо шићар задобити И његова сина осветити«. Кад Мијату ситна књига дође Одма скупш педевет момака, Па га ето у Морачу горњу Баш до куле Мине Радовића. И ту Мину Радовића нађе, (ко њега педесет момака. Ту га Мине лјепо причекао,. Ту поћшше и дивно им било;

Шу јутру рано подранили,

Окренули уз планину пусту. Планину су здраво прегавили | Док дођоше на“ Сеоца равна. Далеко их угледао Драго, Мало ближе пред њих ишетао. Руке шире у лица се љубе _ За јуначко питају се здравље,

"Сви рекоте, да су здраво били.

У то доба под Драгтову кулу

_ Војска паде на росну ливаду А главари на бојали-кулу.

Ту нобили и дивно им било; Кад бијели данак освануо

Драго скупш тридесет ускока,

(Све јунака као ватре живе. _ Кад се војска под кулу скупила, Отален се она подигнула;

Па је ето низ Тушињу равну,

Док дођоше Ивици планини. Ту падоше у гору зелену, И ту бише три бијела дана

И чекаше од Никтића Ту урке, Нестаде им љеба у торбице И дувана неста у тобоце. | Војска тада Драгу говорила: »Мичи, Драго, из Ивице војску | · Нема среће пи нема Турака; Већ нам места љеба у торбице Ш дувана неста у тобоце«. Соколи их Лопутина Драго: »Не“ бојте се, моја браћо драга, Биће среће и биђе Турака“.

__Ту четврту нојцу коначили,.

Кад четврто јутро оевануло, Уранио Лопушина Драго,

Па изиђе на једну главицу

И погледа води Буковици“

Док угледа оџу од Никшића

И за њиме тридесет Турака. Гоне Турци рану ва самару. Кад је Драго Турке опазио, (н се натраг у дружину вриу, Па дружини 'вако говорио: _„Бво среће п ево Турака.

Но негдје се-Турци предвојили, Нема вшпе нег тридес Турака, Што ћерају карвап у Никшиће, _ И пред њима оџа на кобили. Запапимо око друма пута

"Док наљезе оџа са карвапоме. Одма друштво Драга послушало, "Вападоше окб друма пута.

Опет Драго ријеч бесједпо: „Чујте мене, оба побратима, Добро своје разредите друштво, Док наљезу од Никшића Турци, Онда пушке у траву баците,

За оштра се гвожђа. приватите, Ми у Турке загон учинимо, Јербо нема но малић Турака, Можемо их под сабљу туршти, Не смијемо пушке испалити,. Да. не дође пндат од Дробњака, Па нам могу штету учињети.«

„Тако рекли, па се послушали.

Дивно своје уредише друштво Док наљезе карван од Никтића. Међу се су упустила Турке, Дуге пушке у траву бацише, За оштро се гвожђе приватише, Алакнуше, Бога поменуше, _ Па јуначки загон учињеше.

Посјекоше тридесет Ту рака,