Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904

Стр. 825

_ Бр. 17. и 18. Сам утече оџа од Никшића.

Но се чудим оџиш на кобили, Гдје га коњске ноге унијеше! Ту ускоци карван плијенише, Обераше на Сеоца равна.

Дубровник.

Још тридесет глава понијеше Не чудим се тридес па гомили, И Драгову кулу окитише. Онда лијеп шићар дијелили, Сваком другу дио учинили, Најбољему ко и најгорему. "Оде Мина с Мијатом сердаром,

"(дз 1" = со“

Отидоше у Морачу тврду, Оста Драго на бијелој кули. Так' ускоци Ђока осветише И делију Петра капетана. Оће они, весела им мајка! Забиљежио: Ристо Шуковић-Вујачић.

Српске народне шаљиве причице.

Циганин. = Народна приповетка. —

На једном брежуљку, у пољу, веселили су се сељаци, јер су тога дана стригли овце. Циганин неки, што је туда пролазио, видевши весеље, паумш да и он поред њих што год дохвати. ( тога сврати и гостољубиви га сељаци дочекају као сваког путника, п даду му да руча. Уз то Цигапин добије и вина, те се тако развесели, па почне п невати. Ово још више развесели сељаке и они га не пуштаху да продужи свој пуг све докле и они не пођу својој кући. (Он пак желећи да се и други пут овако провесели, упита на поласку домаћина кад бе опет бити овакво весеље. Домаћин му одговори да ће на Богојављење бшти јопт боље.

Циганин је жељно очекивао тај дан, чега ради је често питао још колико дана има дотле, баш као деца кад пптају родитеље јот колико дана има до Божића. На послетку дође и тај дан, и Циганин се спреми и пође онамо, где се летос опако лепо провео. Жена пак његова, мислећи да ће некуд важним послом, метне му нешто хлеба од ражи, »ржепице«. Тако пође на весеље, потекакујући од радости. |

Идући путем, мислио је о томе, како се онп већ веселе у колеби, и какав га ручак тамо очекује, па, држећи да му поред таквог ручка не треба »рженпца«, извади из торбе оно хлеба и баци га у трње, поред пута, мислећи у себи како ће сада доћи до оне колебе, како ће отворити врата и како ће она учинити: »крце, а домаћин ће му одмах дати столицу која ће, кад је метне на земљу, учинити: »труте. При том -ће му домаћин рећи: »Седи, Манго!« а он ће, одговоривши: »Хоћу, чича!ј« Џа ђе еести да руча.

У тим мислима дође до оног брежуљка, где је оно пре било весеље, те весело узвикне: »Крц! врата, труп! — столица, седи, Манго! — Хоћу, чичак И он жељно звераше на све стране, пе би ли где Год угледао жељену колебу. Али место тога нађе само снег, који покриваше земљу и на коме се не распознаваху људски трагови. Виде да је преварен, те се, изпемогао које од глади, које од зиме, мораде враћати.

Враћајући се, Циго се горко кајаше, што је бацио своју »рженицу«, видевши да је неравмишљено радио. (х, кад би сада имао само неколико залогаја од своје слатке »рженице«! (С тога је, где год б: поред пута видео трње, узвикивао би: »Рженице, прженице, скочи из трња, те ме уплаши !«

Учени и »шетаник«. ') (Народна приповетка.)

Једном упшта султап свога доглавника, који боље знају: учени пли »шетани«. Овај одговори да боље знају учени; султан пак говораше да боље знају »шетани«. И опкладише се. Да би пак дознали ко има право, договоре се да доглавник доведе двадесет учених људи, а султан двадесет >» шетаних «.

И други дан доведе доглавник учене, а султан »шетапе«, и сместе их у велику собу. Учени не могоше сакрити незадовољство и љутњу због изједначења са овим скитницама, који су, немајући другор посла, прешли толике земље. Ипак су се морали умирити, јер се то тиче, опкладе.

У овој великој соби, на једном крају бејаху постављене софре за учене, на другом за »шетане«. Биле су донете кашике (ложице), дугачке по два аршина. Поседаше учени, поседаше и »шетани«, сваки за своју софру. За ручак беше донета чорба, п султан најпре нареди ученим да ручају.

Ови се питају сада зашто им је султан дао овакве капшко и, чудећи се. отпочеше ручати, хватајући кашите за средину. Кад султан то виде, каже им да кашику држе само за крај. Сада тек међу њима настаде право чуђење, јер не 'знађаху кажо ће јести. Они су покушавали да држе кашику за крај, али онда други крај кашике са јелом никако нису могли метнути у своја уста, јер кашике беху према њиховим рукама веома дугачке. Најпосле најученији између њих узе некакву књигу пи поче превртати, не би ли нашао како треба јести, али узаман.

Видећи то султан нареди да »шетани« ручају,

5) „Шетани“ значи: они који су пуговали — шетали много,