Босанска вила

Шу

и Ш Ба ЈЕ = КЕ =

Бр. 17. и 18. |

х

је било, што су ми уживање у Ћоровићевим писменим причицама мутиле те три мрљавице, па сам морао дати одушке својој пндигнацији.

Мени се у Ћоровића најншше евиђају херцеговачке приче и црте, у којима превлађује елегијска. нека сета пш њима дајем првенство пред онима са саркастичном појентом и нарочито пред онима са хумористичном примесом. Како се мени чини, Ћоровић као хумориста п сатиричар има врло мало онога чега је у Сремца и Домановића сувише много, а чега је у Змаја и Огњановића било управо у папбит запа. Мислим оно немачко Чаг Спике, оно што већ од давнина крете атичком сољу. Ту се онда, наравно та ратејо, морам сложити са судом Милана Савића оне Једне врло невјеровалане приме о Јовану „Тумбарда т његовој швраки“ у 22'. књизи Летописа. Само што ја тај суд хоћу да протегнем и -па опу неслану до= сетку о женском пушењу у причи „од пећинама“ (стр.-68.) а ш на.онај испад против рибара у „2аборављеној кући“ (стр. 117). Досетке те врсте као да не иду Ћоровићу ни од срца ни од руке. За њих је његова душа некако сувшше питома, чисто бих рекао: фемшишна, опаква, каква се огледа у причама На: нову год ну“, „Мали просјак“, „Рта сусрета“, „Снијег“. _„„Труеови“ (из којих није ваљало срезивати онај завршетак у 10. броју »Бранкова Кола« ех 1900. јер је баш коптраст духовито истицао појенту), „7 (ферич“ „Опри училављ«, „Једимац“, (некад »Једина нада“ у >» Бранкову Колу« 1895.), „Омерага“, „„Богојављенски ноћ“, „Пбрагим-бегов ћошак“. „Први бадњак“. (Свака од њих чисто силом подсећа на причу »У горњој мали , што изађе у Огњановићеву »Јавору« 1881. преведена с немачког из збирке „Уа у ител“

Берте Беренсове, којој је књижевни поп Је гпстте.

УУ. Непиђике, Ликови у тим оровићевим причама ванредно су симпатични, од прилике онако, као онај мили свет у »Старим данима« Борисава Станковића.

По живости фантазије и непосредности у опису одмах су на другом месту оне пеколике приче, у којима су пзнесени изливи бујне женске страсти Тусу: „Признање“ (из »Бранкова Кола« 19Ј2.), „Даша“, „Ошара трича“, „Османбегова питргија, п „На мјесечини“. Ванредно је мила и она „У затвору“ са вратом Саџаковом Анђом, том кршном п стаменом Херцеговком, што не попушта, па да је п владика моли. Мање ми се свиди она мајушна „Испод врба“ им то једино са неоправдана завршетка. Готово на длаку једнак мотив обрадио је Максим Горки у повећој причи, којој је натпис »Варђењка Ољесова« Горки са свим друкчије решава конфликт женекесврамежљивости са плотским пџагоном И Варењка, као годи у Лоровића »кршна, стасита пи вриједна- Јока Гашанова«, виче пасртљивцу » Не прамичи се!«, али њен делија не имаде кад загазити у воду. Кад не хтеде лепо, а она та поштено излема, па га испребијана“ остави онде на цедилу, да премишља, како није лепо, пош-= тене, младе девојке затицати голе, наге у води и набртати па њих. Ћоровић пак ша небуха изненаБује, уз читаво село, још и читаоце »вијешћу«, »да ће се Џајо Гашовић женити« и узети ону Јоку, што је донде корачала као мушко, а после, кад се створила воденом вилом, ипак пустила да“ јој се Пајо приближи. "

Осим старога губавог Омера у „Друговима“ им већ малога Мирка у „Љалом тпросјаку“ као да нема симпатична мушког лика у целој овој збирци. Или

Стр. 827

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

су полтрони као Мехо фењерџија, или гнусни себичњаци п кожодери, као газда Томо у „Пријалаељима“ или плачне слаботиње, као Џетар Ламбета Њтает, пли велики мудријаши, што „На тритеци“ кроје капу спротом учитељу, или преконзервативни заврзани, као Илија Тртак у „МИлијиној невољи“, или бевдушни

"веленаши, као- газда Ботко у „Благо тпоме ко довијек

живи“, или злобни одајници, као Милош у „роклеству“ пли »кукавци, рђе и погановићи“ као Ранковић у „Стани Ранковићевој“, или вјешти и срећни играчи« као Онлија у „Гриложнику“, пли разметљиви Јастеакетег, као онај »мршави, окошти стари« у „рову па вукозе“, пили црни незахвалници, синови пропалице, као Марко Мирковић у „Јединцу“, или животињски равблудници као Османбег у „Осман беговој шергији“, или сулудасти сујеверници, као Митар Глухаћ у „Божићној тлећци“ ишли пустолине најниже врсте, као пи: папи „од пећинама“ и у „Заборављеној кући“, којима као да су за углед служили божјаци Максима Горког.

Као што Кеш ретко наћи мио мушки лик у овој збирци, тако су ретки аптипатични женски ликови. Баба Анђелка епа солзог из »Под шебинама« и бесрамна кокота Љубица, заједно са пушаџиницом Стаменком и оном рашчупаном Матијом шјор Матином не могу ни бити друкчије у опом таласастом милије-у, у ком се затекле. А хистеричних и нервозних »хунцмутерока«, као што је газдиница у „Јадац. јадан Мишко“ п маторих успаљеница, каква је »нељубљена пи немилована« хала »младе, руменкасте, чупаве« Емине у „а мјесечини“ може човек наћи па сваки прет по тивуће у свем обравованом и полаобравованом евету. То су типичне појаве, те је Ћоровић показао вештине баш у том, што је и та два лика индивидуалтсао и занимљивим учинио.

>Ж. И.«. који је у +: броју >Бранкова Кола« ех 1903. приказао 'лоровићеве ове приче, ставља Ћоровићу у изглед пиједестол Мавра Јокајије у нашој књижевности. Није_ с горег, ако је само до плодовитости. Ја држим, да би било и дичније по Ћоровића пи корисније по српску књигу, кад би постигао то, да за своју Херцеговину, а посредно и за сав српски свет, буде оно, што је Русима Горки, са којим Ћоровић — овим споменутог не толико ни одбацивог душевног фемининизма — има много сродних црта.

(Са свим је оправдано, што је писац уза зопрку додао >Тумач непознатих ријечи«, али ни чим се пе даје извинити, што је претјерано релативно схватио »непознатост«. У » умач« пасу ушле силне речи, које ће бити непознате већини читалаца. Ја сам по= бележио пеке од тих превиђеница и ево ћу их овде изнети, да се види, да замерка није речена тек од ока. У »Тумачу« нису пашле места ове туђице: алмаз (стр. 177. и 189.), белензук (стр. 194), бели (стр. #41. 45. и 50., бошча (стр. 21. 188. и 280.) са својим деминутивом боштица (стр. 10.), бумбареће (стр. 189.), екмечија (стр. 58. и 200.), зарф (етр. 159.), пгтијар (стр. 183.), канали (етр. 15. 87., 52. 102. 157. и 194), касаба (стр. 41., 176. 214. и 216.) заједно са деривотама касабалија (стр. 128. и 148) и каса= балијски (стр. 31.), клачарда (стр. 194. 198. 5у.), котула (стр. 62.), постула (стр. 16.), сантур (стр. 11.), сећија (стр. 187.), сила (стр. 11.), сеиз (стр. 1898.), теста (стр. 50.), трраболов (стр. 1925.), ћефењци (стр. 81.). улаштисали (стр. 82.), ужљутма (стр. 190.) филџан (стр. 84. 69. 129. 187. и 190.) тајван (стр. 166),

пи ава о ошц_--<=<____. -_____.-- _'