Босанска вила

Та

Бр. 19. п. 20. · Це“

се не позна, пи по неколико кутија цигарета; али данас је газда спремио 144 наполеондора, да преко сутра плати последни део за купљену кућу, и он ће их ноћас покрасти, па чим покраде донеће ми у квартир половину тога новца, а он ће одмох из Турне даље.

Сада сам био на чисто са овим човеком, кога сам код првога сусрета посумњао: то је дакле неки опасан лопов. Али сад ми поста загонетно, откуда код тог лопова толико симпатије према мени и зашто ми поверава и нуди толику суму, а не захтева од мене ишкаквога удела у послу. Јединствена појава, коју сам доцније покушавао психолошки растумачити. Мора бити, да је овај професпонални лопов, симпатитући према мени, осетио у својој души потребу или задовољство, да се као добротвор јави једноме књижевнику у прогонству. Иначе му пе знам другога разлога, јер му ничим нисам могао дати повода да поверује е ћу пристати на тако низак посао.

Мене силно зашнтересова овај лоповлук, па решен да станем томе ва пут, пристадох привидно ва његов предлог, али под условом, да се ја лично у тај посао не мешам. Он се зарадова моме приставку и ударисмо длан о дланп у знак пора

— Али како ти мислиш то извршити 2

— Ево како — одговори он. — Моја соба нема другога улаза већ из кафане; ја спавам у соби, а кафеџија у кафани на клупи Кључеве држи о гајтану увек у левом џепу прелука; извадићу му кључеве, отворићу касу, па онда ето ме теби да поделимо.

Добро; али ако се он пробуди Зар мислиш да ће он спавати мртвачким сном, а да не осети када му кључеве извлачиш и гајтан скидатш.

— А овог — насмеја се он — па из џепа промоли једно стакоце.

= Шта ти је тог

— Ово ја њему под нос чим заспи, па топови са Гривице да му око ушију грувају не може се до јутра пробудити:

Ужас ме обуве кад помислих, шта ће се све још ове ноћи десити, а и неко необично нераспо.10жење и гађење. на самога себе, што се нисам повео за првим утиском, него сам се толико здружио са овим несретником, да ми је могао чак и такву ствар поверити.

Пред »Европом« се опростисмо. Он рече да ће у свој квартир тек око пола дванаест, јер дотле има тамо увек гостију и оде у хотел пред којим стајасмо. Било је "/, на 10. Ја онако узнемирен пожурих стану, да видим је ли дошао ван Швапић, који је у то време добегао из Угарске и са мном седео, те да се договоримо како да спречимо крађу. —

»танцика « (тако сам пизденуо име Иванићу, па су га и сви емигранти тако звали) спавао је у велике. Ја га пробудих и испричах све, па онда

на

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 889

с њим право у полицију. Тамо испричах то исто и рекох да ће лопов дело извршити око два сахата поћт, како ми је сам причао.

_ Као да ми се какав сињи терет свалио с душе. тако одахнух кад изађох из полиције и кад ми чиновник рече, да Бе у два сахата тачно полиција бити на своме месту.

— Данашњи нам дан није прошао узалуд; учинили смо добро дело — рекох у шали Штавцики, који апатично већ зеваше у своме кревету.

Али тек што легох, мене спопаде друга бојазан. Онако у кревету почех размишљати о свему, па ми се уврте у главу: а шта ће бити ако он дело изврши

пре два сахата, докле полиција не дође го Сад ми се

представи слика овога лопова, како је поднео“још у

1 сах. оно стакленце под нос својој жртви, па како му узима кључеве, отвара касу и купи новац.

Нервно узбуђење обузе ме поново и ја не могах ни

ока склопити. Можда нисам ни пет минути лежао, а

мени се учини да се преврћем, као пиле на ражњу,

већ читав сахат. И та узрујаност повећа. ми се још кад причух да негде пуче пушка. Скочих из кревета и

рекох Штанцики да морамо ићи право томе газди,

те да га опоменемо каква га опасност чека, ако пре

сахата заспи. — Штанцика се онако бунован одупира,

те да се наново облачи и ломи по неосветљеним ћорбуџацима; али кад ја навалих, немаде куд, већ се

обуче па хајд наново на улицу.

Код „те уезећ“ затекосмо самога Цинцарина, човека од својих 85 —40 год. Ми му се представисмо ко смо и ја му почех говорити, да ће ноћас бити похаран.

Цинцарин се забезекну, а још више, кад му рекох да у каси има 144 наполеондора, да су му кључеви у маломе џепићу и т. д.

Може се мислити, какав је страх обузео јаднога Цинцарина. Питао ме је ко ће га похарати, али ја му слагах, да не познајем лопова, него сам баш сада чуо у путу двојицу, како су разговарали о свему овоме. Не хтедох му казати, јер сам се плашио да не учини пре времена какву глупост са овим својим кирајпијом, те и полицију тако омете од свога посла.

Цинцарин се Бог зна како захваљивао и клањао обојици; а на изласку рече нам, да нам ово добро не ће заборавити никада и да ће већ знати како да нас за ово награди.

— Лако ћемо с тим рекох — кад лопов буде ухваћен од стране полиције, ти ћеш начинити један добар ђувеч, па ћемо се почастити.

Цинцарин је обећавао и више.

Полиција је преко ноћ ухватила лажног »емигранта«, али не на делу; није хтела чекати да се увери хоће ли почети свој посао, него га је одвела одмах у апс. Сутра дан смо ја и Штанцика позвани у полицију, где сам тек тада савнао за право пме ове лопуже. У Румунији је имао име Лазареску; он