Босанска вила

__Бр1д и 20.

= = 5

_ бугарску п српску азбуку. Али, да ту штампарију откупшмо и да се са хартијом снабдемо, требало нам је око тридесет хиљада лева, а ми, у то доба не имађасмо ни тридесет пара! |

Но ми не клонусмо. Решили емо, попуто по то да пробијемо лед, те отпочесмо претресати имена | српских и бугарских лица, која би, било својим утецајем, било материјалном могућности, пристала да нам помогну. Мени је пало у део, да се међу _ многим одабраним српским лицима, која нећу иснисивати овде, обратим на ге. Н. Пашића, који се, како чусмо, налазио још у Букурешту и на митрополита Михајла у Кајеву. Митрополит Михајло имао је личних симпатија према мени и ја сам био уверен, да ће он учинити све да новчане руске кругове заинтересује за нашу ствар. =

У то време пуче глас о Висбаденском догађају · — отмици српскога птрестолонаследника из руку мајчиних. Српска и бугарска емиграција, па и сами Румини у Турни, беху толико уврујани овом отмицом, која беше на онако недостојан пи дивљачки начин извршена, да се тих дана ни о чему другоме није говорило већ само о несретној мајци, којој отимљу дете. До тога времена краљицу Наталију сваки је жалио као честиту жену, која не беше ни издалека налик“ оним госпођама на трону, које се, после краће или дуже душевне борбе, мире са својом брачном судбином ми у »складу«“ живе са својим крунпсаним _ супругом, задовољавајући се сујетом круне и.... Она не имађаше спаге за то те, борећи се за своја брачна права, изгуби и мужа и круну али очува једно, што јој чак ни њезин највећи непријатељ, краљ Милан, није могао порећи: —

После Висбаденскога догађаја краљица доби име: мајка== мученица. Људи од срца ш душе отворено су изјављивали своју грозу према краљу — ме човеку: ови исти Румуни у Турош, који су, после 29. маја, тукли и пребијали Србе, да би осветили смрт краља Александра и Драге, и који су тих дапа неличали име краља Милана и рођакали се њиме, тада су јавно говорили, како су Срби жукавички народ кад трпе на престолу »једнога Нерона«, који је упропастио своју кућу, па сада и државу

Оно што смо о овој афери преко новина сазнавали, било је све, јер тих дана никоме из суседнога Кладова није било допуштено да пређе у Турну, те тако нисмо ни мп могли знати како се догађај у самоме народу схватио.

| Кратко време после овога догађаја“ румунски листови добише телеграм, у коме се јављало, да је краљица Наталија напустила Германију и да ђе преко Верчерове пропутовати за Букурешт. За нас је ово бпо велики догађај. Џаде ми на ум да српскобугарска емпграција не сме пропустити овај моменат,

а да му пе даде, на догледу српске границе, нужно обележје, којим ће се мапифестонати осећања према

_ 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

„Стр. 341

мајци = краљици, Саввах на брзу руку неколико Срба и Бугара, северинских грађана, који пристадоше да приредимо што врдачнији дочек. Сви приложисмо по нешто те нам градски баштован начини један диван »букет« живога цвећа, а мене изабраше да на челу депутације поздравим »мајку — мученицу«,

_како је тада назва један Бугарин, и да јој у име

српске пи бугарске колоније, предам тај букет. Отишао сам са депутацијом у Верчерову. =

Пре поласка покушах да наговорим и учитеља српске основне школе, да на железничкој станици у самој Турни, са мушком и женском дечицом, дочекају краљицу. Успех је био бољи него ли што сам се надао, јер и онш родитељи, чија дечица не беху још дорасла за школу, па и сами Румуни, послаше српскоме учитељу своју децу; те тако се железничка станица као ливада зашарени од стотине живахне дечице.

Наш дочеку Верчерови краљицу је пријатно изненадио. Били смо сви потресени, Појава ове лепе госпође п честите жене, чија судбина беше толико трагична, збунила ме је, те онај веома кратки говор извговорих доста тихо.

[1 крагђица је била потресена; једва је могла изговорити, да је ово прва српска реч, коју на овоме путу чује, и у толико јој је дража у колико је чује у близини српских гора. да овим нас позва, као своје госте, све у воз, а мене у свој купе, те је тако допратисмо до Турне, где је дочекаше српска дечица, њихови родитељи, и мал те не сва Турпа, која се елегла; да види како ће Срби дочекати своју краљицу. Српско; »Живила мајка краљица« — и румуњско: „зе «евазка“, — разлегало се из стотине дечијих грла, а киша од цвећа осула, па пада на купе из кога се краљица љубазно на све смешила и отпоздрављала.

Докле се ово дешавало у Турни, преко на српској обали, искупиле се густе гомиле народа, које су чуле ово јасно клицање, па изашле да виде воз, у коме се налази њихова краљица.

/ сада, кад много хладпије претурам по својим успоменама и када ми се многе ствари, које сам некада другим очима гледао, представљају у сасвим другој боји, ја осећам сву топлину оних часова и преживљујем све откуцаје своје п народне душе оних дана. —

Краљици сам показао на српску страну и објаснио јој; да је онај народ ради ње изашао; она оде ва ту страну купеа п подуже гледаше тамо, па онда махнувши. марамом преко својих очију, врати се на своје место.

= Од када сам угледала Србију седим једнако на овој страни и посматрфам је: и нећу се одатле маћи све докле и последње плаветнило њезинога пеба не ишчезне преда мном.