Босанска вила

Бр. 19. и 20. - 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

БА |

ЈА затрепте звезда зраци сјајни, Када зефир бајно цвеће нија, По језеру кад се талас вија, Тад се чују — ко уздаси тајни,

Стр. 345

К'о јецање језером се губи, Тише, тише, ко да е' ближи крају. КЈо да лабуд шаље у свом вају, Свој опроштај — оној коју љуби.

Слушах дуго сетну песму ову.

Која тужне успомене буди

И док масо по прошлости блуди, — Ја понављах песму лабудову.

Љиљи.

Приповијетка 3. Ј. Јаковљева.

(Наставак,)

Штпрота.

П.

имитрије Димитријевић постаде нервозан. готово болестан; њим овлада бесаница; по цијели дан сједио је затворен у кабинету, не желећи никога да види. Наталија Петровна поче очајавати, и напошљетку, силом га одведе својој сестри, Марији Петровној Бертењевој, на станицу »Љубан«, гдје "ЈА бијаше спахилук, на коме је она одавно живјела. Димитрије Димитријевић расположи се на селу; нова околина, немогућност сусрета с Љиљи, све је на њега благотворно утјецало. У главном, мисао, да његово душевно спокојство неђе.бити нарушено, чињаше га срећним. Без гриже савјести ласкаше Наталији Петровној и чешће, него икад, говораше јој, да је воли. А када су га иза милог, доброг лица Наталиног гледале лрске очи, изазивајући га и привлачећи себи, постајаше жалостан, али је брзо долазио себи, да се не би жена сјетила, шта га је ожалостило.

ОУ ОУ

1] „Око

По повратку у Петроград, чекаше га племо. Он одмах познаде од кога је, и чинило се, као да га није изненадило, — јер, као што је изгледало, очекиваше га.

»Диме«, — читаше у писму. — »Гдје сиг Хоћу да те видим, — имам много, много што-шта да ти кажем — то је врло нужно. Очекујем те данас,

сјутра, цијелу недјељу! Хоћеш ли доћи Туђа, а ако хоћеш, п твоја Љиљи«.

Р. за. Енглеска улица Хе. 92.

„Луда, — миштљаше, цијепајући 'писмо на малу парчад и бацајући га у камин; — послије пакла,

који ми је припремила, послије мржње, коју ми је екривала — оваква писма!«

Али тамо далеко, у крајњем кутићу срца, гдје бијаше закопао своју непромишљену љубав према њој, нешто је ликовалбо п славило побједу.

Александар Љуб. Петровић,

Од кога ти је било писмог — упита га за доручком Наталија Петровна.

Питте ми један пријатељ о пословима одговори јој, поцрвенивши. (Чудновато, још му је

остала та глупа младићска навика — црвењење). Млада га жена нетренимпце гледа.пе. — Заиста, не умијеш лагати, Мито, — ласкаво _му рече: — кажи од кога јег

Наталија Петровна погледа га и поблијеђе.

— Н.је могуће да је опет од ње2

— Јесте. Не распитуј: видши да ми је непријатно.

Шта ти може писати Покажи ми писмо, молим те. Сагорео сам га.

— Не показавши га мени 2

Она га опет погледа: љубомора се појави по други пут.

Сјем ако су у њему биле какве тајне, те си га исцијепао, не показавши ми гаг

Не, била је једна будалаштина, о којој нема смисла говорити.

— Ја хоћу да сазнам ту будалаштину, = озбиљно рече млада жена, и бацивши убрус на сто, скрсти руке и очекиваше одговор.

"Боже, шта да јој слажем -- мишљаше Димитрије Димитријевић. — Нећу јој ваљда рећи, да ме Љиљи очекује и да ме тражи«.

Наталија Џетровна, не добивши од мужа одговор, устаде с мјеста, и приступивши му, загрли га.

Сигурло те опет нечим наљутила2г А ти ми нећеш да кажеш, да се ја не бих љутила, — је ли истина 2

Тужно му гледаше у лице. Димитрије Димитријевић инстиктивно осјети да јој треба слагати, па да се умири, само ћутећи климну главом.

= Како смијер Ти си сада мој, а не њен; ја не допуштам да те пко вријеђа и жалости.