Босанска вила

Бр“ 2.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 27'

Он ме оштро погледа не би ли протумачио моју мисао, па ме запита: — Треба ли вам новаца 2 _ — Можда ће ми требати.

— Колико вам требаг — упита лативши се руком џепа. — Сир Јоне, — рекох му — више је година

како с вама путујем. До сада вам нијесам никада досађивао тражењем новаца.

— Да, на жалост. Радо бих вам што поклонио, али ви нећете никако да примпте поклоне.

— Али сада бих нешто тражио:

— Тражите слободно. Даћу вам све што ми устражшите.

— Новаца ми не треба, али бих вас молио да ми дате ваше прстење, златан сат и ланац и остале ваше адиђаре.

Енглез се намршти. у

— Говорите ли то озбиљног — упита ме.

— Не шалим се.

— Али то што од мене тражите већином су поклони мојих најмилијих пријатеља. То нерадо дајем.

— Ето како се радо одазивате мојим жељама, | —_ рекох му полу из шале, полу из збиље. тиЈе

— Тражите од мене све друго, даћу вам, али_ то што тражите... МЕ а

— А то је баш што ми треба.

— Вашто вам то треба

_— Одмах ћу вам казати. Ево мало хлада. Сиђимо с коња и одморимо се у ладовини. Овдје ћемо се слободније разговарати.

Спђосмо с коња и сједосмо у хладовини.

— Хасане, гдје је стан Абдер-бен Селим-аге > — упитах рибара.

— Изван вароши, под бријегом.

—- Је ли много далеко од вароши >

— Хиљаду корачаји, на друму што води у Буково. — Од чега је кућа начињена 2

— Од цигле и камена. Кров је покривен цријепом. Дугачка је а ниска. У средини је лијепе баштче, која је окружена живом оградом.

(Наставиће се). ·

с“ ава" ~ У

Тамбурице ударале...

— г. Павлу Лагарићу. —

= | амбурице ударале,

2 Сетно момче раздрагале... Чашу нагну, винце лину, Пусти пламен срцем сину:

Тамбурице ударале, Атик-песму изазвале... Песма јекну, срце текну, Пламен сикну, момче цикну:

Тамбурице ударале, Плахо коло нанизале... Момче. скочи, колу хрли, Мепод срца Сојче грли:

Вина, море!... Срце горе, Изгореће

Сво до зоре Вина, бре, Сојче

Вина, море!...

Тако, море,

Девојче!

Сарајево, 1903.

Срце горе, Све до зоре,

Изгореће Да ми срце

Сво до зоре — Не изгоре —

Вина, бре, Сојче, Тако, бре, Сојче,

Девојче! Девојче! Маринко.

о у

Вуцибатина.

Приповијетка Максима Горког, превод Милана Матића,

(Наставак.)

5: амо је ријека, рече мој пријатељ.

те Ја сам успут посматрао овога човјека У и оцијенио сам, да има око четрдесет госеје: дина и да се не шали животом својим. Из Б његових мрачних, дубоко упалих очију свјет= 5 лупаше, полако евјесност п свјетлост. Његов миран и поуздан ход; његов вјешто на леђа упрћен ранац и цјелокупан његов стас, одаваху га као чо-

вјека навикнута на скитање по свијету. По нарави бјеше лукав и лисички углађен. ;

— Хоћемо ли овуда 2 Одмах иза ријеке, одавде _ на шест километара налази се село Манзелеја, а одатле иде пут право у Нови Праг. Близу овога мјеста има штундиста, баллаиста пи других сељачких занесењака. Они ће нас добро нахранити, ако им коју умјетну ријеч кажемо; али с каквим написаним ри-