Босанска вила

Бр. 19. и 20.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 847

— Тебе сшгурно није интересовало да дознаш,

зашто сам те оставила на миру Ни мало.

Он узе новине.

= Ја ћу ти све казати, — узимајући му новине и нагнувши се према њему, продужи ЈЉиљи: — Ти си ме поново увриједио, и ја сам по други пут отишла у Париз, мислећи да ћу те тамо заборавити; али ево нијесам могла и вратила сам се.

У њеним очима опет засија ватра.

Одмах трећи дан вратила сам се, — продужи Љиљш; — а данас већ сједим с тобом; зар није истина да је то брзог

Димитрије Димитријевић, ништа не одговарајући, стаде гледати у прозор.

— Мени је мило што нас је случај саставио.

Она положи своју малу, танку руку, сву у прстењу, на његову, — он задрхта.

= А, електрика, насмија се ЈБиљи. — Кажи ми да ли волиш жену 2

— Иначе се не бих њом оженио.

= Равумије. се.

Она направи гримасу.

— А, вбиља, ти си лажов Дима, — озбиљно продужи — и ти си кривоклетник; да, да, немој ме тако гледати. Ти си ма се клео, да никад никога сјем мене, нећеш вољети — ејећаш ли се2

= Не сјећам се, аи нећу ничега да се сјећам, = с примјетном равнодушношћу рече Горин, али са очајањем у души, осјећајући да се његова хладноћа топи од њених свијетлих очију, од њене близине,

Љиљи пљесну рукама.

= И ти можеш себе човјека 2

— У то нема сумње, — без воље се осмјехну и одједном се уозбиљи

сматрати за часног

= Али ти си се мени клео на цио етан Ти си ме преварио, Дима 2

Он хтједе да се насмије, али се уздржа и поново ћутећи, гледаше у прозор.

Не, ти не можеш потпуно вољети своју жену, — продужи Љиљи; — послије мене..... њу! не вјерујем.

Он ћуташе.

Збиља, ја сам лијепа; зар није истина Дима 2 = она се опет нагну њему.

— Не налавим, — одговори, не скрећуби очију е прозора.

=- А, то је мвого; ево за твоју увреду! ТлИИ скочи и пољуби га право, у уста. Он се подигву се мјеста, љуљајући се.

= Опростите ми, Лидија Павловна, ја идем у други вагон, — ја не желим бити псмијан.

— Од кога — Љиљи се осврташе. —_ Од четири зида Сједи, или ћу те опет пољубити. Опа та руком присили да сједне.

»Боже, шта она ради са мном %« — сину му у глави, али сједе.

Како се вријеме мијења, проговори Љиљи жалосно. Нијесам могла ни мислити, да ће те мој пољубац увриједити. Замисли, — продужи, опијајући га погледом својих лијепих очију пш мирисом некаквих примамљивих духова; — ја сам често у пошљедње вријеме о теби мислила, хладном, неприступачном, каквог сам те пошљедњи пут видјела у »саду«. |

(н је погледа.

— Зашста, с тим оловним сјајем очију, зна Дима, ти очараваш.

И она продужи ћаскање до Петерхофа, час се нагињући њему с ласкањем, час га обасипајући осмијехом.

Најзад воз се ваустави; он устаде с мјеста, блијед и узбуђен, и упути се излазу.

Она га заустави.

— Хоћеш ли, Дима, да ручамо заједног рече. = Ви знате да мене очекује Остафјев, — не обрћући јој се, одговори Горин, осјећајући против воље јак бол при помисли, да је мора оставити.

Љиљи се громко насмија.

Остафјев и не мисли да те очекује.

= Послао ми је телеграм.

Види, Дима, ко ти га је послао, — весело рече Љиљи, дајући му телеграфску признаницу.

Ви! — уввикну.

— Јест, ја. Зар није генијално смишљено. Ја сам хтјела да проведем дан с тобом... и мој је план добро пспао. Зашто да не ручамог Увјеравам те, да ће бити весело. Ручајмо еп ђопз сатага ез. Та, доста си се мрштио — пристани! |

Требало је да бјежи, али он стајаше у недоумици, преврђући капу у рукама.

— Дима! тебе жена моли, — продужи тихо Љиљи; — шта ћеш слда радити 2

— Вратићу се идућим возом.

— Али то ће бити кров сат ишли сат и по; право је да ручамо пошљедњи пут пријатељски, и раставимо се за: увијек.

Перспектива ручка с њом, могућност да је још

"неколико часова гледа, да слуша њене веселе —

дрске ријечи, обузе га. Обрну јој се, и смијешећи се, рече: |

= Пошто то није смијешно, готов сам да вам испуним жељу.

— Како си мио! Ја сам била убијеђена даћу те наговорити, а и шта ту има рђавог — лукаво додаде ЈБиљи.

Опа се лако наслони на његову руку, и обоје лако и весело упутише се у бифет.

Сједоше за мали сто, који бијаше одвојен од