Босанска вила
Бр. 19. и 90.
»Није беже, драги Јован беже.«
Говори јој п два и три пута: » Истина је вјерна љубо моја, Да се јеси помамила мамом,
Да ти. наћно по сокацим шећеш, Да те младу чаршинлије љубе,
Љуби тебе седам чаршијана,
Џа с тог немаш од срца евлада.« »Није беже, драги Јован беже,
Живота ми п мога и твога.« »Иетина је вјерна љубо моја,
Да ко каже не бих ни вјерово,
Каже мати, ваља вјеровати.« Љуба шути ништа не говори.
(Ета |,
. ај еље чудо у Мостару кажу,
(550 Веље чудо три нова дућана. И “ њима три брата бећара, Бећар Пера и бећар Лазара, И бећара пајмлађег Јована,
Три су бјеле саградили цркве,
Једну цркву на сред Дубровника, Другу цркву на сред Гацка равна, Трећу цркву у пољу Мостарском. Што еу бјелу саградили цркву,
(5) Ш.
9
Под другишјем рухо ђевојачко.
Љутом Змају додијала жеђца,
Па он паде са горе па воду.
Кад на води, три дилбера млада
Змај извади чашу позлаћену:
ср >-=
= АЕ 2] ошетала Кучукова Хана, Само сама из Трнова равна.
На њојзи је бурупџук кошуља, На кошуљи терли даба златна, А на диби хазна-колан каница,
На. погама од хакика налупе.
Кад је дошла тотов до Сарајва,
Обазре се с десна на лијево, Док зајади лијепа ђевојка:
јегмај пролеће с мора па Дунаво, 6541 пронесе под крилом ђевојку,
Зилџић
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 358
(н потеже анџар с чивилука, Своју љубу у срце удрио,
На апџару чедо износио,
Мало чедо, али мушка глава. А да видиш бега, Јованбега,_. Ђе он оде својој старој мајци: »Да виш' мајко зелене- јабуке, Што учини од Бога ти тешко, Што ти смаче Јованбеговицу И њезино пренејако чедо 2« Још да видши бега, Јованбега, Укопаше Јованбеговицу,
| њезино прелејако чедо,
"Ђе је гребак Јованбеговице,
= —===2 090 (О Обе
Три брата бећара. Саградили па сред Дубровника, Задужбину милу бабу своме. Што су бјелу саградили цркву, Саградили на сред Гацка равна, Задужбину својој милој мајци, Што су бјелу саградили цркву, Саградили у пољу Мостарском, Оно јесу себи задужбину.
Враг нанесе воду Неретвицу, Па занесе трт нова: дућана,
И у њима три брата бећара,
>», Бога ти лијепа ђевојко, Зафати ми студене водице, Љута ми је жеђца додијала. « А ђевојка за Бога ајаше,
Она узе чашу повлаћену,
Те зафати студене водице. Згледаше се три дилбера млада: Један вели: дај да обљубимо,
=—=—~> <= о
Хасан и Кучукова
»Јадпа ти сам до Бога милога, Ђе ја пођох у Сарајво сама, По Сарајву попанула тама,
По сокаку опрхпула слана, Окаљаћу хакикли налупе, Отрешће се диба и кадифа,
Ја ћу своје баздисати злато, Погубићу бисер и дукате, Срешће мене Зилџићу Хасане,
бо
Туј проврело врело, вода 'ладна, А около поницало цвјеће, Поницало од свакоје руке, Понајпошље румена ружица Понајпошље и понајвише. Туј долазе лијепе ђевојке, Па се моле Богу милосноме, И ките се свакојаким цвећем, Понајпошље румен-ружицама, Понајпошље и понајвише, На п њима покој предаваху: Покој души Јованбеговици И њезину пренејаку чеду! Од Анђе и Руцан забиљежио: Јов. П. Мутић.
Бећар Пера п бећар Лазара, И бебара"најмлађег Јована. „Кали мајка Пера и Лазара, А Јована нико жалит нема. „Калила га из села ђевојка, За годину косе не чешљала, А за двије лице не умила, За четири пјесме не пјевала.
Од Јове Окуке ·" вадиљежио: Јов. П. Мутић.
Љуба, дмаја Огњенога.
Други вели: Стан да упитамо Чијега је рода и племена, Трећи стоји ништа не бесједи. Она њима сама говораше: »Ја сам шћерца Вукашина краља, Ја сам сека Краљевић Андрије, Ја сам љуба Вмаја Огњенога.« Од Петруше Лаловића забиљежио: Јов. П. Мутић.
Хана.
Одвешће ме себи за љубовцу.« Она саву хакикли налуне, Она скиде дибу и кадифу. Док је нађе Зилџић Хасан беже, Па је јами ва бијелу руку, Одведе је свом бијелу двору. Од Анице Вуковић забиљежио: Јов. П. Мутић.