Босанска вила
_ 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Бр. 19. и 20.
_Спр. 250. : О · Полегла ти по долу шеница, Дјевојка се у Дреновцу купа, Ја ти била прва суђеница, | Меће. капу на дрепову грану, Тавница ти моја њедра била, А кошуљу у зелену траву, Чуј, драгане вуци те ујели, |
Јој прегачу на 'отудену стену. Мрки вуци — дјевојачки зуби. "Она мисли нико је не види. - Хиљаду ти овце мувенице,. Видјело је момче од оваца, Ев' дјевојке прве стругарице. Од оваца испод Бороваца. Родила ти по брду шеница, Привлачи се момче од оваца, Ја дјевојка прва. жетедица«. у Краде капу са дренове гране Младо момче тихо говорило:
И кошуљу“ из. велене траве, Моја мила у двору ми била, - Јој прегачу са студене отјене. - До. године родила. ми сина, Кад с окупа лијепа дјевојка, с _Обвире се и тамо и амо. с А |
_ Нема. капе са дренове гране, __Бањалуко, ти се не бјелила, Ни кошуље из велене траве, Гдје мзгубих црне очи своје Јој прегаче са студене стјене. Гледајући у пирипе твоје. Удара се руком по кољену: — _ Доста. јеси мајки уцвјелила _»Аој мени до Бога милога«. И снашица у род опремшла,
- Смитшљала. се лијепа дјевојка _ А и сеја у црно завила. Па сабира широперу. траву; __Ој Градишко и јаруге твоје, __Џа од тразе скројила- кошуљу, Паје шзрубих плаве ози "своје
· Излазила момку. код оваца: __ Гледајући у јаруге твоје, »Дајдер мени, момче, од оваца,
_„Дајдер мени везену кошуљу, · Сваки носи на еро шкрљаке,
Баба њему кошуљу скројила«.
Куд пролазе терви Градишчати, |
Које кажу оклеп вјетар пири. —
"Сарајево куга поморила,
У теби сам три љета љетово. Једно љето за свјлетло одјело,
Друго љето за добра коњица,
"Треће љето за лијепу дјевојку.
„Једно љето наста кишовито,
Сатњије ми свијетло одјело;
Друго љето наста сушовито,
Дркб ми је мој дорин од жеђе. Треће љето паста поморито, Умрије ми лијепа“ дјевојка. 0 7Е
Јао јада, шта од мене раде,
_ Ђе-ме хоће с диком да заваде_
Јао, моје виловито тело,
Вбог тебе је у завади село. Да ми даду, ко што ми не даду. Да ископам раку на сокаку, Да закопам за кога не марим
Моја нана и дикина лана,
Те двје жене за Бога не знаду, Ђе се нама састати. не 'даду. Моја. нано, лијеџ тп је Јово! ЖКивила бих с Јовом на полоју.
· Све кошуљу платно пребијело,,
За шкрљаком мрке перјанице,
Кано мало дете у повоју.
| ОДРЕВЕ ПО ПРИКАВИ, |
ф Херојила и обожавању Хероја.) _
Да пи ће и у колико ова књига одговорити
особитој Буди и потребама већег броја чланова
Српске Књижевне Задруге не бих знао рећи; али да.
је она несумњива добит за српеку књижевност, то стоји. Карлајл је — збиља — међу енглескијем писцима онај, којега Срби најмање познају; велим
- „писцима«, а морао сам казати »имевима«, јер се.
код нас, сјем ријеткијех изузетака, енглески писци позпају више по имену,. но по њиховијем дјелима.
Нарочито писци, као што је био Карлајл, хоће рећи,
писци, који су кадри да читаоца у први мах вбуне,
и, тако ређи, истисну из обичнога колосијека. да
читаоце пак, који у књигама траже само равонођење
"шли, у најбољем случају, пријатну и лако пробавну поуку — за такове читаоце писци попут Карлајла, _ остају увијек »тврди орах, вобка чудновата«, што се _ не може да скрха бев јакијех зуба.
Књига О Хсројима, коју је » С. К. 8 « ове године
тадала у преводу г. Б. Кнежевића, спада јамачно у
Б. Кнежевић,
Београд, 1908. Издање Срп, Књижевне Задруге, књига 85, 45 а
=
1) 0 Херојима, написао Тома Карлајл, са енглескога превео_
најкарактеристичнија дјела овог енплеског писца, који је као мислилац био нека чудновата смјеса енглеског пуристанства, француског демократизма п њемачке мистике Основну идеју за своје дјело узео је Карлајл из учења њемачкога филозофа Фихта, по којему сав видни свијет и све што у њему живи, пије друго већ привидви облик, варљива љуска, НОД. којом се крије права, апсолутна. реалност, дјело Вјечнога Духа, или другијем "ријечима, Бога творца, Људи, у огромној већини, живе површно, одани посло= · вима ш забавама, чак п не сумњајући да су и сами символи неке скровите, певидљиве реалности. За њих
_ је живот непрестана глума, у којој се. крећу као
бесвјесни представљачи, опшјајуби се друштвенијем варкама и конвеционалвим лажима. Но има ихи који у животу виде врло озбиљну, управо трагијску ствар, који су потпуно свјесни о невидљивој назочтпости божјој. те који су непрестано забринути идејом о дужности и одговорности. То су праве п законите
вође парода, звијезде претходнице човјечанства, и
њих Карлајл навивље „еројима. - ~
Супрот начела модернога демагоштва, које би хтјело да све главе изједначи, енглески писац тврди в на свијету има јунака, људи који у извјесном часу вриједе више но сав људски чопор, који се одликују