Босанска вила

Стр. 864

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Бр 10 п 20

"Оснивање читаоница и библиотека у Србији. Мини-

_ стар просвјете издао је један нарочити распте на све = учите. ђе народних осн. школа, У ком наређује оснивање пародне читаонице и библиотеке уза сваку основну школу Министарство је већ саставило шп. правила за те народне читаонице и библиотеке. У Србаји добро знају цијену народне просвјете, с тога ш раде, да њена овјетлост продре што више у све слојеве народне. Проввјетом се поцижу сви народи, па ће сеп прсевијећени (Срби подићи и до. више снаге и осиеураће себи тако љУпшту булувнори

Нови писци у. Српској Књижевној Задрузи. У новије вријеме почела је Српска Књижевна Задруга да штама дјела млађих српских књижевника, дајући мјеста у пошљедна два кола приповијеткама. Борисава Станковића ш Ива Ћиџика. Како читамо, одлучено је, да у идућа кола уђу и изабране приповијетке „Радоја Домаповића. пл нашег младог приповједача Босанца, Петра Кочића, а тако исто и Херцеговца, Светозара Ћоровића. Радујемо. се, што је Бој Херцег. Босна могла дати такних књижевника, који се примају у коло наших изабраних | писаца. 0

Највећи. водопад. На свијету није више Нијагара. највећи водопад, већ Игнаса у јужној "Америци, који

Је скоро откривен, на граници Аргентиније и Брази-.

лије. Док Пијагара пада са 167 м. висине, Игнаса пада са #10 м. Игнаса је осим тога скоро три пут широк као Нијагара. За водопад се до скора није знало ништа вб0ог тога, што он лежи у непроходним шумама, а до њега се за сада може доби само чуном. Једап је Аргентински научењак посијстио овај водопад и вели да-ће се за годину дана 0 Итнасл више ово= | Бити него о свима осталим водопадима.

Гостовање Надежде (Са авјанске. Надежда. _ јанска са својом дружином гостовала је четири дана у Сарајеву. Пени је одредити општи утисак, који | _ је она са својим представама оставила у сарајевској публици. Сађајевска је публика измпјешана и шарена;

штто се једном дијелу те публике допада, други у. "том не налази уживања, чим се једна. група одушев= љава, друга група према томе остаје хладна. У друш-_ твеном дому, гдје су представе даване, скупљала се већином баш она сарајевска публика, која није ни у колико подесна, да осјети и оцијени дух и смјерове словенске пјесме и словенске позоришне умјетности. Ако бисмо судили по: посј ти онда би могли рећи, да је Славјанска постигла велики успјех у Сарајеву, али ако узасудимо потом каквог су. ехваћања нашле њене представе код посјетилаца, — онда је њен успјех слаб! Многи од посјетилаца били су према оном што бе изводило-на бини индиферентни и хладин То је долазило отуда, што нијесу разумијевали језика, на ком се престављало и што нијесу могли да позладу психолошке мотиве руске народне душе. Онај, који разумије руску умјетност, налази у ЊОЈ нешто огромно, велико — ношто, што "је тешко изр.ћи и одредити. Ми смо бини присутни само. двјема представама Надежде Славјанске, па је и то _бшло довољно да познамо љепоту и миплину руске пјесме п руске мелодије. Руси су и на бини, као и у животу искрени, прости и неусиљани. У »Натаг У лцј Полтавки« на прилику, ми смо видјели прави тип. _руске жене; а у њеном драгану Петру простог и најивног, али и храброг и неисквареног руског човјека. Код њих двога нашли смо здраву и пуно-

крвну Поа. младости и оствајљивих пдејала, У »Ашвоту за цара« познали смо руског човјека, који у критичком моменту постаје правим моралним горо= стасом; он гледа отворено смрти у очи; за њега је смрт управо свечаност, кад мора да је поднесе за · цара и за част своје отаџбине. У својој умјетности кад и у читавом културном развијању Руси сачињавају васебан свијет. (све је код њих огромно, шространо и силно. Њих мрзе, не због њихове ралтавости,

тломавности ш грубости, већ због њихове снаге, која.

одолијева и најсмјелијим непријатељским навалама и за– даје »страх врагамљ«. Ту руску снагу и самопоуздање могли смо примијетити и осјетити и у преставама Падежде Славјанске. Али ту снагу и самопоуздање могу само осјетити, виђети ш њоме св надахнути

_ општу чијим жилама тече чиста словенска крв. Друш=

твени је | дом био пун на, представама. Надежде Славјанске, али у публици био је незнатан број оних, који би како треба схватили руску умјетност и

- пашли у њој праве. сласти, љепоте и надахнућа. ВЕНЕ

Што је друштвени дом био шун, може се највише. захвалити Чивутину Бухвалду. који је знао да ре-_ кламом загрије и задобије свијот за представе. Разумије. се да он то није чинио „то зна да цијени“ умјетност пи што су му Словени за срце прирасли, већ што му се пружила прилика. да добро заради, шето наше књижарнице не умједоше. )рир

___Несрећа у Пљевљу. Цијепа нам се срце јављајући жалосну вијест, да се у Шљевљу, у Новопазарском санџаку, догодила грдна пеорака и велика штета по тамошње, а и по све Србе, нашме да је ватра до темеља униттила нову; лијепо уређену | свима

потребним училима спабдјевену "сртеку гимназијску · зграду,

у којој су добивали први темељ знања и «бразовања дјеца оних Срба, који стоје на мртвој страни (Српства на Истоку. По тамшоњи Срби изгубшше и пошљедње средство, којим би подигли своју дјецу на веби степен образовања. Та је гимназијска

ог града подигнута. народним знојем, јер је многи отац " откилао од својих уста, да би му дијете имало. гаје

добити знања, да буле паметвије од њега. Но знајући да има доста родољуба, пљевљанска се ош= шптина, "намјерава обратити на све Србе п апеловати

"на њихову човјечност и српски осјећај, да јој помогну _ добровољним прилозима подигнути нови просвјетни.

храм. И ми од свега срца жалимо ту несрећу и молимо, да се сјете сви (Срби оне сирочади, па да. сви, колико ко може помогне да се опет подигне пова, јопи љепша тимназијска зграда. тапоте.

Прослава педесетогодишњице Наш пријатељ Ји

колега уредник »Бранкова_ Кола« Т. Паја. Марковић

Адамов, професор на карловачкој тимназији и познати п омиљени српски књижевник прославиће у тишини

8. нов. о. г. педесетогодашњицу живота, тридесетого=

а аораговн ум свога књижевног "рада и десетогодишњицу

_»Бранкова Кола. « Т. Адамов се још као ђак појавио

на књижевном пољу пишућт приповијетке, узимајући грађу за њих из сеоског живота, дакле из чисто на-

р) одног. Тако је у осамдесетим годинама поред Лазе

Лаваревића и Ма- тавуља био највиднији представник српске приповијетке. Прву је причу наппсао у »Јањору« 1874. г. Скоро су му еве приповијетке штамтане у посебним свескама, = и Српска Књижевна

"Задруга је издала нек> његове приповијетке под на-

словом: »На селу и прелу.« Као вриједни радник на

оодавонану нашег подулатка. ради он на карловачкој

6 ==